Наша књижевност

286

бих га да му кажем на то да све то треба да опише, широко се осмехнуо и рекао; „То ћу још написати“.

У танчине се интересовао како је у селима мариборске околине и често би рекао: „Лепо је радити вани, с народом!“

Кад сам му саопштио да је на кандидатској листи за Веће народа, та вест га је толико дирнула да за неколико тренутака није могао да проговори. Затим је рекао: „Требало је да изаберу неког другог, та ја не могу међу људе. Та ја не могу радити!“ Информбироовску кампању отклањао би као велику несрећу за светски пролетаријат. Отприлике на месец дана пред други конгрес Народне просвете. рекао је: „Ако узмогнем ићи ћу на конгрес да га отворим и као стар комуниста кажем онима тамо своју поштену реч“. На конгрес није могао. Послао је поздравно писмо.

Касније, кад је већ могао да чита часописе, прочитао би их од првог до последњег чланка, радовао би се сваком нашем успеху. Знао је за сваку творницу коју смо подигли, свака нова сељачка задруга га је интересовала и једва је чекао да с пролећа, како се надао, аутом посети предузећа и задруге у ближој и даљној околини Марибора. Често сам му морао описивати крајеве које није добро познавао, нарочито Халоце и Словенске Горице; живо је желео да их види што пре својим властитим очима. 5 О књижевности смо мање говорили. Веома је ценио Балзака. Прва књига коју је пожелео био је Балзак и дао сам му Балзакове „Сељаке“ у хрватском преводу. Алексеја Толстоја није ценио. О совјетским КЊИжевницима који су после ослобођења долазили код нас рекао ми је да су трећеразредни или четвороразредни. Прочитао је читавог Шолохова У оригиналу. Последња књига коју је

прочитао — неколико дана пре смрти

—- били су „Састанци“ од Копривца. Прочитао је у току једне ноћи кад није могао — то се често дешавало —_ целу ноћ ока да склопи. Идућег дана говорио је о књизи и о томе да мора писцу да честита.

Књижевност (О свом књижевном раду — осим о првим почецима — није волео да

говори. Рекао је да сваку ствар дуго носи у себи а затим је нагло баци на хартију. Оно што је написао није исправљао. Прочитао би само да исправи штампарске грешке. За своје радове, чак ни за романе, није правио белешке ни нацрте; новела а и роман су „изненада избили из њега“, непосредно као лава из вулкана.

Задњих дана чешће би говорио о књизи коју ће још ове године написати за омладину. Успех „Ђурђевка“ јако га је оживео: не само две награде, државна и Прешернова, већи бројна признања која је добијао и писмено и усмено.

Каткада би поменуо и одломак из свога романа „Сакривена читаоница“ који је објављен у прошлогодишњем „Новом свету“. Рекао је да га има целог у глави, до последњег детаља. Само да седне и напише, за три или четири месеца имаће га на папиру ако буде здрав. Једном, кад је поменуо свој рад, усред разговора је заћутао и сагнуо главу да не видим сузе у његовим очима. Једном ми је рекао: „Штета да не могу да га напишем, треба да народ то чита!“

Хтео бих нешто да кажем о његовој болести, о његовој главној 6олести, ангини пекторис, и о „додацима“, како је сам говорио, који су били врло неугодни и који би му често покварили за неколико дана његово расположење. Био је невероватно стрпљив болесник. Према свом лекару примариусу јесеничке болнице др Брандштетерју, имао је неограничено поверење. Високо је ценио његово знање и пожртвованост; тај примариус га је недељно посећивао без о6зира на време. И са болничарком био је изнад свега задовољан.

Жарко је волео своју ужу домовину Корушку с ове и с оне стране границе. Често и врло радо је говорио о њој. На срцу му је лежало његово родно село Котље. Једва је чекао да се отопли и да може да се одвезе кући.

Био је ванредно гостољубив. Није било госта кога није хтео да почасти. Годило му је као сељаку кад би похвалио његову ширу којом је частио. О својим потешкоћама није говорио а када би морао да прого-

| 8 % 4 + 4