Наша књижевност

Хроника

вори о њима било је као да им се потсмехује.

А последња посета»

У суботу по подне послао је по мене, да дођем јер му је сасвим добро. Воранц је био ванредно добро расположен. Правили смо планове како ћемо чим отопли отићи у Шмарје код Јелше. Причали смо о тамошњим крајевима и људима. Баш пред одлазак Воранц ми је са негодовањем рекао да тог дана није примио „ЈЂудску правицу“ и молио ме да му идућег дана пошаљем своју чим је добијем. Као и увек, и овај пут ми је на растанку рекао: „Инголићу, опет

и ускоро дођи!“ И стегну ми руку.

Нешто пре четврт до десет дојури у нашу кућу Воранчева Трезика са вешћу да одмах позовем лекара јер је Воранцу ужасно тешко (Воранц у свом стану није имао телефон). Пре него што сам телефоном позвао лекара стигла је нова вест: „Срце Прежихова Воранца престало је да куца“. Кад сам затим одмах одјурио њему,

видео сам га на постељи исто тако осмехнута као што сам га оставио и све око њега било је као пре три сата, само су укућани потресно плакали и нисам могао да верујем да

"Прежихова Воранца нема више, да

неће изићи његова друга омладинска књига, нити његов роман „Пристрах“, нити многа његова дела која је вероватно већ носио у себи кад је завршио свој горак и тако величанствен животни пут.

После неког времена рекли су ми како се то догодило:

После наше посете дошао је неки даљњи рођак Јака, који се опростио нешто пре девет сати. Тада је Воранц рекао: „Сад сам уморан.“ Ускоро затим је заспао.

Изненада жена чу како стење. Пришла му је. Био је сав модар. Болничарка му је дала инјекцију за појачање срца. А Воранц је још два пута лако застењао и издахнуо без речи и не отварајући очи.

Антон ИНГОЛИЧ

НЕПОЕТИЧНЕ ВЕСТИ О ПОЕЗИЈИ У ЕНГЛЕСКОЈ И У АМЕРИЦИ

Кратко речено: не продају се књиге песама, не читају се песме, не купују се ни часописи у којима се обилније штампају песме. У Америци, резултати дискусија саопштени су У часопису Поезија. У Енглеској, угледни млађи песник Сесил Деј Луис написао је, после дискусије, занимљив чланаку Спектатору. Уредник врло одабрано редигована часописа Хоризонт (Хорајзон), који часопис иде сада на годину дана одмора, „надати се да спава, не да умре. — каже уредник, Сирил Конели — и Конели је објавио нешто текстова у вези са поезијом, поетима и њиховим читаоцима. Деј Луис говори о промени У „духовном климату“ читаоца. За време рата продавано је од хиљаду до три хиљаде примерака стихова; сада иду две стотине до три стотине примерака, и скоро никада пет стотина. Деј Луис упире прстом у нешто у основи „мањинско“: каже, има више од сто година како су издавачи уствари патрони песника, готови и да штетују, ако верују у човека. Сада, вели, та

се добра воља изгубила. Требало би издавачима гарантовати позитиван рачун: предлаже да се Уметнички савет у Лондону побрине о томе, и мисли да би свота од две хиљаде фуната загарантовала бар десет издања песама. Рукопис, наравно, прво да иде издавачу, и тек ако је издавач задовољан са стандардом дела, да пређе у руке жирија који има да одлучи о оној гарантији, дакле помоћи, тако да не би могло доћи до мешања државе у литературу. Све то предлаже-Деј Луис као прелазну меРу, док се околности не поправе, нарочито велики трошкови око издавања не спадну, а навале на повезивачке радионице не престану, и престане се дешавати да због неке збирчице песама чека на повез дело можда и важније и боље, а можда у сваком случају више комерцијално. Америчани су дискутовали о страшном притиску који лежи на издавачима и песницима, о притиску такозванога ђез| зеЏег, (књига која носи рекорд са бројем продатих примерака и даљих издања). Америчани чак

и омешчанна јаве и“