Наша књижевност

Хроника

у преводу Северина Шали и На Дрини ћуприја (1948) у преводу Тона Потокара. Сем тога од И. Андрића изишле су уједно и две приповетке (Пут Алије Ђерђелеза и Мост на Жепи, 1947), опет у преводу Потокаревом. Такође су изишли: Новеле Владимира Назора (Потокар 1946), роман Аугуста Цесарца Златни младић под насловом РапКкгас тп пјестоуе Хггуе (С. Шали 1948), приповетке Мирослава Крлеже Взека рга В|зЕг1с] Безп: (Силвестар Шкерл 1948), приче Б. Ћопића „Свети магараци (ожени ној ен таи оје 7 годђе, Даворин Рављен 1948). Исти преводилац дао је НитогезКке 1пзоаффге Б. Нушића (1947), Поп Ћиру и поп Спиру (1949) и неколико прича П. Кочића (МиКоу оба ита ап ое слави се 1949). Најзад, А. Градник је у збирци 5гђзак! геа11561 дао неколико значајних приповедака наших писаца из прошлог века, а Франце Језа избор МакедопоКке роуе5 11 1947. Од дела која су у штампи треба поменути Нечисту крв у поправљеном предратном преводу Франа Албрехта.

Драмска дела су заступљена у мањој мери: Аналфабета (Милан Кошак 1945), Сумњиво лице са још три једночинке (Ј. Видмар, М. Рупел и Б. Фатур 1949), А шта сад» од С. Куленовића (Ф. Онич 1947) и Сваком своје од Ива Чаће (Цветско Загорски 1947) и Пионири из Тихог Дола од Б. Ћопића (Петра Добривола 1946).

У омладинској књижевности преовлађују дела Бранка Ћопића међу којима су и Партизанске приповетке (1947) и Армија, одбрана твоја (1949). Сем тога су објављене Резш! 7а оггоке Ј. Ј.

Змаја у предратном преводу Алојза

Градника (1948), приповетке Мата Ловрака и Пионири-зидари Густава Крклеца (Д. Рављен 1946).

Поред тога објављено је низ расправа, успомена, репортажа и других списа у извесној вези с лепом књижевношћу. Ту су најпре дела Р. Чолаковића (2ар15окр 17 О5УОБода пе уојпе 1— [И 1947, 1949), В. Дедијера (Белешке из Америке 1947 и Дневник | 1948), О. Давича (Међу Марксовим

291

партизанима 1948). Душана Лалевића (Јарак! 12 РПасћачџа 1947), В. Маслеше (Светозар Марковић 1946), Д. Влахова (Македонија 1949) итд. Овде такође треба поменути и зборник Мик КагадаХт еп пјетоуо дођа (1948) у коме се налазе чланци А. Белића, М. Богдановића, В. Глигорића, Р. Лалића, Б. Ковачевића и других, понајвише преведених из „Књижевности“. Као што се види из обимнога списка ових превода, Словенци су озбиљно прегли да попуне једну празнину у својој преводној књижевности, одабирајући класична или актуелна дела из књижевности других југословенских народа да би с њима упознали своје читаоце. Нека од тих њихових издања штампана су у по 60.000 или 80.000 примерака (Ћопић.

Д. Влахов). Д. В.

Ђорђе Јовановић: ПЛАТИ ПА НОСИ

„ПЛАТИ ПА НОСИ“ — тако се зове роман покојног Ђорђа Јовановића, погинулог у космајском партизанском одреду. Књигу је издала београдска „Просвета“. Јовановић је као књижевник претстављен читаоцима у поговору Јована Поповића, који је ову књигу и редактирао.

„Плати па носи“ — то је један фантастично-реалистичан роман. Његова фабула је измишљена, садржина претпостављена, а начин обраде, метод причања, реалистичан. Једном американском богаташу, прилично рано оронулом, указује се прилика да своје изнемогло тело хируршким путем замени здравим телом младог чиновника који је због проневере имао да заврши+на електричној столици. Али услед те замене настају разне душевне перипетије, психологија и једне и друге личности се мења, појављују се нови заплети, кризе које чине ситуацију драматичном.

Од тих замишљених података саткана, радња овога романа делује чак и независно од њих. Самом чињеницом замењивања болесног тела здравим, купопродајом здравља и телесне снаге, симболише се општи, економско-политички и социјално-морални поредак једне земље у којој је чак и савест доларизована. Књига Ђорђа