Наша књижевност

РА ИУ

Ране“

МОМАК МИЛА КРНЕТЕ ,

Већ три дана је на Цетињу узбуна. Војска камионима пролази улицама. Официри су под шлемовима и излазе из кућа само у пратњи војника. Не зна се тачно шта се све дешава ван Цетиња, али је сигурно да је у Црној Гори избио устанак. То признају и Талијани, 24 Цетињани то и сами знају. Говори се да је синоћ неко пред судом бацио бомбу на официре, убио тројицу и ранио неколицину.

У гостионици Мила Крнете, која је пострани главне улице, отворена су широм врата, а у гостионици нигде никога. Само празне столице и столови.

Јул је; негде око три сата по подне. Над Цетињем сја сунце, капци на прозорима су затворени, улице и баште су пусте, све се склонило у хладовину и дрема. Само се војници, омамљени сунцем, лењо вуку и крстаре улицама.

И у Крнетиној гостионици је мирно. Ручак је завршен, кухиња је сад празна и — закључана. На столњацима, још несакупљеним, виде се остаци хране по којима се може познати шта се кувало за ручак. Може се то осетити и по мирису: кавана се сва осећа на бравији лој и узалуд се зрачи; мирис избија из кухиње, кроз прозор на који се издаје храна.

У углу, у једном удубљењу, једва приметан у први мах, лежи опружен на клупи, ограђен са две столице, момак ноћне смене. Он спава, на отворена уста слећу му муве, беже кад их отера руком и опет се враћају и падају на исто место.

Отворена су и врата која мимо кухиње, уским ходником, воде у влажно и тамно двориште. Ту, на једном троношцу, дрема и други момак, који је тек недавно дошао и брзо се замара јер је невичан послу. У дворишту, у сенци камених зидова, пријатније му је да седи, а згодно му је и да отуд, кроз ходник, осматра и ослушкује хоће ли неко навратити у гостионицу.

На другом троношцу, до степеница које из дворишта воде на горњи бој, седи погрбљен ђед са спрата изнад Крнетине гостионице. У црногорском је оделу, са капом затуреном на теме. Досадило му да код куће слуша децу како пиште, на сметњи је снаси која пере рубље, не може да спава, а и неће, јер чува сан за ноћ. У руци му је танка гранчица, њоме гони неколико кокоши које сваког дана налећу на оно мало жита што се, прострто на поњави, суши на сунцу. ож