Наша књижевност

130 ; Књижевност

века најбоље то показује. Допустио је корнејевску херојику по узору Рима и Шпаније и према њој разгризајући страст Расина и касније му скрушену религиозност; према њима критички потсмех Молијера, чедну и малициозну природност Лафонтенову и „здрав разум“ боаловски; докторски цепидлачку и доктринарску Сорбону, али за сваки случај и употребу, као одушку, сагоревајући пламен паскаловске вртоглаве мистике која се ушива у поставу од одела; према њима широки догматски патос босијевски, који пише своје панегирике у славу цркве и апсолутизма и универзалну историју у златногобленској фотељи, опет стил Луј ХТУ; а све то, међутим, строго подвргнуто мерилима прокрустовог кревета његове француске академије, провлачећи текстове и све речи кроз иглене уши њеног фамозног Речника, да не би жива и плавна река народског, плебејског, говора некако собом нанела у то друштво, глачано по дворском церемонијалу, слободну и ослободилачку мисао, која је тако снажно запарала била с Вијоном, Раблеом и Монтењом, а на плану филозофије и с Декартом, тле француског историског живота.

И под Лујем ХМ било је беде у Француској. На једној Лабријеровој страници забележено је и следеће (о чему иначе писци оног времена никад не пишу): „Видимо неке дивље животиње, мужјаке и женке, раштркане по пољима, црне, потавнеле и спржене од сунца, привезане за земљу коју рију и преврћу с несавладивом упорношћу. Као да пуштају НЕ 5 гласове, а кад се подигну на ноге, показују људско лице... И заиста, то су људи. Завлаче се ноћу, у јазбине, где живе од. црна хлеба, воде и корења. Уштеђују они осталим људима труд да сеју, копају, ору и прибирају плодове, и заслужују да не остану без хлеба који су сами посејали.“ Средином ХУШ века под Лујем ХУ могло се то од речи до речи да понови, само с том разликом што би се крај морао да изостави: ,,... и заслужују да не остану без хлеба који су сами посејали.“ Јер, друштвени јаз био је већ непремостив, и они су заиста остајали и без хлеба. Глад и гладне године, ратови, финансиски слом земље, губитак колонија, корупција, а незапамћени раскош и разврат на двору, јавни скандали итд. испунили су педесет и девет година владавине тог безглавог краља-чулника, који је носио назив Љубимац, што јеу народу звучало као поруга. То је било време коначне деградације монархије у Француској. За сто и више година моћ младе буржоазије била је нарасла. Време је настајало да феудализам и апсолутизам оду у старо гвожђе. Ту истину нису могли да сакрију ни ватромети непрекидних дворских свечаности. Сјај Версаја одувек је била бенгалска ватра, само што су је некада палиле руке властодржаца, а сада млитаве руке самртника. Грађанство је говорило све гласније, све упорније, све безобзирније. И под Лујем ХТУ оно је долазило до речи, с Молијером на пример, али је оно говорило таман толико колико је дозвољавао господар, колико је њему било потребно да опомене на послушност племство ако случајно мисли да опет дигне главу. Средином ХУШ века грађанство је већ имало своје велике

У и Еол