Наша књижевност

АИ Р РРИУНА Р и Н И

134 5 8 Књижевност

1757), Друштвени уговор (1762) и Емила, или о васпитању (1762). Његова напредна радикална схватања, а нарочито Емил, којим је смртно ранио систем верског васпитања, изазвао је прогоне власти. Сорбона је цензурисала Емила, парламент је донео одлуку о његовом спаљивању, и издао потерницу за писцем. Русо је срећом умакао жандармима, али мира више није било за њега. Емил је био свуда прогоњен и осуђен, у Берну, у Холандији, чак и у Женеви, његовом месту рођења, које се неколико година пре тога поносило Русоом, чији је грађанин опет био постао, враћајући се истовремено и у протестантизам.

Отада па све до своје смрти Русо ће опет лутати. На позив филозофа и историчара Давида Хјума 1765, отпутоваће и у Енглеску. Ту је провео тринаест доста мирних месеци, свирајући и пишући своје „Исповести“. А онда, прекид с Хјумом. Напушта Енглеску, враћа се у Француску. Све су виднији знаци његове душевне оптерећености: и даље ће примати позиве од својих поштовалаца, прихватаће њихове понуде, склањаће се код њих, да би ускоро прекидао пребивање код других, било свађама, било из гордости или страха од компромиса и покровитељства, претпостављајући своју слободу свим угодностима, ма и по цену сиромаштва и потуцања. Умро је јула 1778, месец дана после Волтера.

Из тог свог немирног, растрганог и бурног живота, Русо је као у једном даху успео да извуче своје књижевно и филозофско дело, јединствено по надахнућу, замисли и снази, упркос свих недостатака, заблуда и парадоксалности. Готово невероватно изгледа да је тај такорећи самоук, без систематског знања, без велике филозофске културе, дао једно дело чије јединство, чија јединствена унутрашња ·структура, задивљује. То јединство дела огледа се у тесној повезаности која постоји између свих његових књига, иако оне на први поглед третирају врло разнолике теме, али које се, посматране изнутра, приказују као развијање једне једине мисли. Његово дело указује се као један блок, можда ире као један ток мисли, чврсто повезаних, иако у његовом излагању нема ничег што личи на уобичајено логично излагање једног филозофског система. Та повезаност дела и његово јединство даје се чак наслутити, ако се оно посматра у перспективи самог његовог живота. Тридесет седам година ништа, или бар ништа што би наслућивало будућег великог писца и мислиоца, па онда дванаестак година, испуњених ремек-делима, па опет ништа, сем Исповести, до смрти. Русо је сам могао да плаћам фијакер, око два сата по подне одлазио сам зачуђен пред својим делом, приказао га као јединствену инспирацију. Говорећи у Исповестима о времену кад је писао своју прву расправу, он на онај њему својствен патетичан и језгровит начин пише:

„Те 1749 године, лето је било претерано топло... Пошто нисам изгледа био свестан тога и он је у више наврата, и сам можда (у посету Дидроу који је био у затвору у Венсе-

њи Деле