Наша књижевност

Жан-Жак Русо _ 185 |

ну) пешице кад сам био сам, и ишао сам брзо да бих стигао што пре. Смислио сам био, како бих успорио мало свој ход, да носим са собом по коју књигу. Једнога дана понео сам Мегсите де Егапсе и, корачајући и прелиставајући га, наишао сам на питање које је Дижонска академија предлагала за награду у следећој години: Да ли је прогрес науке и уметности допринео погоршању или побољшању нарави»

У тренутку те лектире видех један други све мир и ја постадох други човек.“ (Подвукао Д. М)

Пре тога, у једном писму (Господинуде Малезербу. 12 јануара 1762), Русо је посветио читаву једну страницу том пресудном тренутку свога живота. Ту се говори о „изненадној инспирацији“, о „духу засењеном хиљадама светлости“ о „гомили упечатљивих идеја“. Без обзира да ли су се ствари одиграле онако како их Русо приказује, или можда много једноставније, чак онако како их његови непријатељи приказују, по којима је Дидро сугера_рао Русоу негативан одговор који га је учинио славним, следећи пасус из тог писма веома је значајан за разумевање основног мотива, основне тематике целокупног Русоовог дела:

„О господине! да сам могао икада да напишем четвртину од онога што сам видео и осетио под тим дрветом (под којим се“ био опружио у часу заноса, после прочитаног питања), с каквом јасноћом бих учинио да се виде сва противуречја друштвеног система; с каквом снагом бих изложио све злоупотребе наших институција; с каквом једноставношћу бих доказао да је човек природно добар, и да једино захваљујући тим институцијама људи постају зли! Све што сам могао да запамтим од тих великих истина које су ме четврт часа засењивале под тим дрветом, било је непотпуно разбацано у моја три главна списа; наиме, у првој расправи, у расправи о неједнакости и у Трактату о васпитању; та дела су нераздвојна, и чине заједно једну целину.“

У једном каснијем спису (у Диалозима), Русо је покушао да укаже на ту органску повезаност: и осталих својих дела, Друштвеног уговора, Јулијеили нове Елоизе и Исповести, са својом основном идејом.

Основна тематика свих Русоових књига нроизишла је из његовог непомирљивог критичког става према друштву његове епохе, друштву заснованом на привилегијама, тј. на неједнакости, као и из жеље и воље, дубоке и страсне, које су биле жеља и воља свих напредних људи оног времена као и оних који су тешко трпели од тих привилегија, да се та неједнакост, извор свих друштвених зала и несреће људи, најзад отклони. О чему мисли непрекидно Русо, о чему пише, шта га мучи2 Како учинити да се најдубље тежње човека, слобода („одрећи се слободе значи одрећи се свог својства човека“), срећа, и његова доброта, остваре, како спречити да се у стварности оне не изопачавају у своју супротност» Та два момента своје доктрине, негативан и позитиван, критички и афирмативан,