Наша књижевност

Жан-Жак Русо ; 139

потиче из те дубоке и неугасиве вере у човека, који, по природи својој, тежи слободи, срећи и добру. У

Много пре но што ће изненадно, 1749, блиставо започети своју каријеру великог и одмах славног писца својим двема Расправама, још док је био само писац чланака о музици и можда музичар, године 1743—1744, Русо се бавио мишљу да напише велико дело о друштвеним институцијама. Није никакво чудо што су га, у јеку филозофске борбе противу деспотизма и страсних преокупација око реформе друштва, заокупљала питања о друштвеном и државном уређењу. План о том делу јасније се прецизирао 1754, дакле исте оне године када је писао и Расправу о неједнакости, а чланак о политичкој економији у Енциклопедији, писан 1755, најбоље сведочи о његовом живом интересовању за економска и друштвена питања. Проблеми друштва и државе били су одувек у центру његове пажње, и његове идеје биле су већ готово сасвим сазреле када је, 1759—1761, нашавши мира, најзад сео да редигује Друштвени уговор.

Русо је сам дефинисао основни проблем своје књиге:

„Наћи облик удруживања који брани и штити свом заједничком снагом личност и добра сваког удруженог члана, и у коме се сваки, уједињујући се са свима, покорава, ипак самом себи, и остаје

исто тако слободан као и пре тога.“

Само нетачна интерпретација критичког дела Русоове доктрине могла је тумачити његову филозофију као искључиво индивидуалистичку, по којој је индивидуа непомирљиви непријатељ друштва. Никаква се ничеовска воља за моћ не налази префигурирана у Русоу. Напротив, дубоки демократизам прожима целокупно његово дело. Његова гневна критика друштва тицала се увек само датог, реалног друштва, које је рђаво склопљено, подложно корупцији, и које је израбљивачко. Међутим, друштво као такво он сматра за нужно и корисно. Без обзира на идеалистички карактер Русоовог „друштвеног уговора“ као базе постанка првобитне државне заједнице (ми знамо данас да држава није настала из свесних намера људи већ на бази материјалног развитка друштва, и да је „индивидуа друштвено биће“), важно је за правилно разумевање Русоове доктрине да се истакне да је по њему друштвени живот нужан за опстанак и развој индивидуе, чим она наиђе На препреке које сама не може да савлада. Шта више, ако се тачно интерпретира Русоова мисао 0 „природном“ човеку, антисоцијална стремљења људи имају се објаснити као резултат деловања рђавих друштвених институција а не као последица неких урођених својстава самог „природног“ човека, који, поред 'својих битних карактеристика да је слободан и да спонтано тежи срећи и добру, носи као примарна својства и непосредну симпатију према себи блиским и осећање сажаљења. _ __И зато му идеја о друштвеном уговору уствари служи као основица за образложење његовог учења о демократији. „Уговор“ 39