Наша књижевност

140 Књижевност

се закључује међу једнакима. За Русоа, природна неједнакост, коју он претпоставља, ни у ком случају не може да буде разлог политичкој неједнакости. Врховна власт у држави заснованој на друштвеном уговору припада народу. Народ је суверен. То је основица Русоове политичке доктрине. Тај суверенитет је неотуђив и недељив. Неотуђив, не може бити ни пренет ни на ког другог. Недељив, значи искључује се свака подела власти на законодавну и извршну. Тиме Русо превазилази Монтескјеа. Функције извршне власти само су манифестација суверене воље народа, само извршење закона које је он прописао. Влада је само посредник између народа-суверена и грађанина-поданика, који, покоравајући се тим законима, покорава се уствари својој сопственој вољи.

Теорију друштвеног уговора Русо је углавном изградио по уставу свог родног града Женеве, не истина на основу стварног стања већ по ономе какав је био у време његове првобитне организације, и прилагођавајући га својим општим схватањима.

Русо није био правни мислилац строго узевши. Његовом Друштвеном уговору могу се правити многе замерке и у њему уочити многи недостаци. Али његова схватања о народном суверенитету као основици демократије и његовој неотуђивости и недељивости носила су револуционаран карактер. То се најбоље видело у току развоја француске буржоаске револуције: пошто су Моптескје и Волтер били исцрпљени, са најконсеквентнијима, са Робеспјером и Сен-Жистом; владао је Русо. А и касније, са сваким порастом демократије, осећало се да је од свих претеча из ХУШ века Русо најдаље видео.

Русо: је био друштвени реформатор, али реформатор који није тражио остварење неког идеалног друштва ради самог тог идеала, а у коме би људи били само инструменти његове савршености или лепоте, као што је то случај, на пример, код Платона. Русо је тежио за тако организованим друштвом, у коме би људи као људи нашли своју слободу, своју срећу и своје добро.

У Друштвеном уговору Русо је тражио на који би се начин могла избећи друштвена зла и како да коначно ишчезну. Он је испитивао под којим би условима друштво могло да помогне људима да постану срећни и добри. Он је желео да открије начела друштвеног живота која би осигурала грађанину-човеку добра „природног“ човека, једнакост, слободу и срећу, а да се при том он не одриче својих сопствених добара цивилизованог човека, интелигенције и моралности. У том повезивању и прожимању присно-човечанског и друштвено-правног момента сав је историски значај Русоовог Друштвеног уговора у развоју друштвених и правних наука и филозофије.