Наша књижевност

106 Књижевност

бесциљна рата, неподношљивим наметима, безобзирном експлоатацијом капитализма који је пљачкао село преко грабљивог чиИновништва и бездушних зеленаша. Уз то је власт била сурова, самовољна, кабадахиска и корумпирана. Хајдучију је окружила фама одметника од власти. Хајдуци су постали легендарне личности које су сељаци крили од власти, звали су их горски цареви. Хајдуци су постајале све организованији, тако да су међу собом делили подручја своје власти. Велики број сеоских кућа богатио се на деоби пљачке. Јатаци су крили, чували хајдуке, снабдевали их храном, обавештавали их о потерама и за ту улогу добијали су проценат од плена. Било је случајева да су и саме полициске власти суделовале у том проценту. Хајдучија је чинила услуге и каквом угледном политичару да се обрачуна са својим противником. Оно „прогутала га помрчина“ постала је пословица у политичком речнику тог доба. ;

Хајдуци су били свирепи у својим злочинима. Они нису само убијали, већ и мучили. Усијане вериге обавијали су жртвама око врата. Нису штедели.ни старо ни младо. У каквом нападу читаву су кућу затрли: Они су били страх и трепет, права власт у округу. Горски цар је био заиста цар који је имао свој порез, а тај порез је имао свој крвави данак. Подизане су читаве потере, хајка је ишла у лов за њима. Није то помагало, јер су они имали мреже јатака и јер је село било уза њих из страха и из неповерења према властима. Хајдуци су се свирепо светили потказивачима.

У време када је Ранковић писао роман „Горски цар“ био је велики судски процес злогласним хајдуцима Војку Тимотијевићу, Милану Бркићу и њиховој дружини. Пера Тодоровић је пратио то сеззационално суђење 1897 године, објављивао дописе из њега, и они нам данас служе као драгоцени документи о хајдучији Србије краја деветнаестог века. То је био монструм процес у чачанском суду, процес који је обухватио преко 100 оптужених и преко 1400 сведока. Био је окривљен као саучесник у хајдучком убиству учитеља Бацковића и Ранко Тајсић, један од првака радикалне странке и вишегодишњи народни посланик.

Заступник малолетне деце убијеног Бацковића начелник који је више година гонио хајдучију оцртао је стање хајдучије у тадашњој Србији овим речима: „Господо судије, двадесет је већ пуних го-

"дина како у овом лепом крају наше благословене отаџбине царује

и бесни хајдучија. У току тога времена пало је и погинуло од хајдучке руке око 60 најугледнијих домаћина и најпоштенијих грађана у овом крају. Власт је хватала кривце и покушавала да истреби хајдучију, али једна невидљива, крвава рука појављивала се увек из мрака, да их спасе и од власти отргне. И та је рука успевала. Нешто помоћу новца и поткупа, а понајвише помоћу ујдурама, лажних сведока и свакојаких застрашивања увек се успевало те су се главни кривци и јатаци извлачили од одговорности и хајдучија је царовала и даље“...