Наша књижевност

Светолик Ранковић 107

Суђење је показало да су у појединим хајдучким акцијама играли улогу и политички мотиви. Пера Тодоровић је поводом тога констатовао: „У појави данашње хајдучије у Србији помешана је и политика и утицај нашега политичког партизанства.“ Хајдук Милан Бркић писао је фамозном окружном начелнику Белом Мемеду (Васиљевићу) писмо у коме је рекао... „ми се нећемо зауставита док не скинемо количину напредњачких и либералних глава. А зашто: За то што су нас напредњаци и либерали отерали у бегство ... Него ви уапсите човека на правди бога, па му онда тражите велики новац да га пустите, а он сирома, једва даје држави порезу, да да свакој изелици. Белог Мемеда нико не може наранити...“ Истина је да су хајдуци нападали обично напредњачке и либералске куће као газдашке, али је главни мотив ових напада био пљачка. На суђењу се видело да село није имало никакву заштиту, да је шта више власт неки пут и знала где бивакују хајдуци, а да ништа није предузимала да их ухвати.

Утврдила се била и традиција хајдуковања, тако да је по која сеоска кућа јатаковала и више година, наслеђујући јатачки обичај и предајући га другом колену. Све те околности чиниле су да суп сами хајдуци осећали важност и изузетност свога посла. „Сви хајдуци радо се називају цареви горски“, пише Тодоровић. „Они се тако потписују у писмима која пишу, а као што смо видели, Бркић је имао и такав печат, с натписом „цар горе“... (Печат је изрезао невештом руком на дршци од црног ђугума ( тестије,, у средини стоји „Милан Бркић“, а около у округ: „1895 у гори зеленој — цар горе“).

гроватно да је Ранковић имао пред собом извештаје Пере Тодоровића са суђења хајдуцима када је писао „Горског цара“. Читава концепција историје живота хајдука Ђурице у „Горском цару“ подудара се са овим уздахом Пере Тодоровића: „Сви главнији хајдуци у овом претресу млади су, отресити и врло снажни људи... Кад човек погледа ове младе, здраве и личите људе, срце да га заболе, што је све то пошло по злу и наопаку путу, те гину од српске пушке, место да буду војнички понос и снага своје отапбине.“

Вуја, злодух Ђурице у роману „Горски цар“ има такође свој одговарајући лик у чачанском хајдучком процесу. Хајдук Војко Тимотијевић окривио је за своју судбину једног јатака који има веома много сличности са Ранковићевим Вујом, Тодоровићев извештај гласи: „Ономад 18 септ. био је претрес Недељку Игњатовићу. То је висок, крупан, наочит сељак, а кажу и добар је газда. Ко га сретне на улици тај би му само с поштовањем капу скинуо, а међу тим Војко на претресу прича да га је баш тај човек одагнао у хајдуке, да га је он наканио, да га је он први са хајдуцима саставио, да је то целог века радио, да то и сад ради. Он мерка све лаке, мало распуштеније младиће, који нису баш толико везани за своју кућу, па их купи око себе, прича им како хајдуци лепо живе, како се лепо носе, како увек доста имају пара — лаже их лаже, док их не ослади