Наша књижевност

Зорило и Ноћило Ђ | 167

мало храбрости кроз полиће шљивке, Лозанко пође не плативша, већ, сад мало охрабрен, прекори крчмара:

— Па, немој да ти ја покажем кад се затвара радња! Утераћу ти фајерамт у главу!

Тако је Лозанко ипак доста смело стао пред свога начелника, п примио наређење. Уздахнуо је Лозанко кад је изишао од начелника, окренуо се по својој канцеларији опраштајући се од живота, а како није имао с ким да се опрости, он са нежношћу и тугом разгледа њему иначе тако одвратну канцеларију.

„Па, сад, како бог да! Збогом, животе“ рече он у себи и пође.

Међутим, није било тако тешко то што је требало да испуни. Гордићева жена се уплашила кад је чула да ће непознати „господин“ да води мужа, а син се пробудио, и само гледа дремљив шта се то догађа. Непознат човек чека да се отац обуче и држи руку у џепу као да крије нешто. Но, Лозанко је узалуд накресан држао револверчину откочену у џепу. Гордић није показао никакав отпор. Напротив, показао се као да је очекивао да ће га ухапсити. Гордић се обукао, поздравио се са женом и сином, рекао им да се не брину, јер он нема никакве кривице, и пошао је са Лозанком. Лозанко се чудио. Начелник њему да пази, то је некакав опасан комуниста, а овај као некакав учтив господин. А како је већ било скоро јутро, и дејство петог чокања шљивовице већ изветрило из Лозанкове главе, Лозанко по навици — поче да размишља, да ли је праведно да овако поступају са тако пристојним човеком. Сетивши се сад за себе да је правник, Лозанко успут поче да премишља и да се досећа да ли има у кривичном законику параграф под који би се могао подвести овај поступак.

Гордића је одвео у једну малу канцеларију, пошто га је сад поново претресао нема ли оружја. Први пут га претресао кад су пошли од куће. У канцеларији је Гордић чекао доста дуго времена. Прошло је можда и сат и два. Он је размишљао, те није знао тачно да оцени време, али му се учинило дуго, У начелству су чекали да се врати жандармерија која је ушла у Гордићев стан чим је Лозанко изишао. Жандарми су детаљно претресли целу кућу и понели собом све сумњиве књиге и списе које су у стану нашли. Да су савесно вршили претрес видело се по томе што су чак и слике са зидова скидали и вадили из оквира да виде да није у подметачима каква „комунистичка тајна.“

Списе је добио Ноћило који је одмах приступио проучавању. Пошто је прегледао с највећом пажњом сваки детаљ, свако писмо, сваки редак у књизи, он остави Гордића да чека у малој канцеларији, те оде да руча. Кад се Гордић начекао тако да од дуга чекања није већ знао шта ла мисли о свему овоме, и шта да ради, уђе у канцеларију Ноћило који је био већ ручао и спавао после ручка, како би надокнадио оно што је ноћас због Гордића изгубио. Пре поласка у начелство, Ноћило је и размислио како ће даље поступати. Ни најдетаљнији преглед не би могао утврдити у Гордићевим књигама

|