Наша књижевност

· 166 А Књижевност

стално се овамо хвата за параграфе, јер је, токорс, учио нека права, те истерује правду, мајци, и то усред начелства пред служитељима и чиновницима, Лозанка Ноћило за такав случај није ни рачунао.

Ноћило је устао и усред ноћи наредио преко телефона дежурном полицајцу у начелству да одмах пронађе Лозанка. Прво да га тражи у стану, а ако овај није тамо, онда нек прегледа по вароши све кафане, оне што су најдуже отворене. Нека погледа и под клупе и столице, не спава ли можда тамо где. После, пошто га вероватно неће наћи, нека прегледа све јендеке, нарочито оне дубоке. Да га, једном речи, пронађе жива или мртва, па да га, пресвучена у цивил, доведе у начелство.

На највеће чудо и изненађење дежурног полицајца, Лозанко је већ био код куће, и дубоким сном, занет, спавао у свом кревету. Наиме, он се синоћ опио врло рано, тако да је имао снаге само још толико да дође кући и да Легне. Полицајац је очајнички лупао, јер му је кућегазда рекао да је лично видео кад је Лозанко дошао синоћ кући, па су чак и обојица лупали на Лозанкова врата, кућевласник из учтивости према власти, и за сваки случај, злу не требало, да помогне мало среском.

— Тај мора да је обамро! — рече полицајац — Не вреди ту ни лупати. Већ хајде да проваљујемо врата.

Кућевласнику се предлог није допао. До Лозанка му није много стало, него до врата. Овај, какав је букван, још ће, стварно, почети да пробија и зид. Као да му је наспело, толико наваљује.

У неко доба, отвори се пенџер на стану, и Лозанкова чупава глава извири. Лозанко је једва гледао, иначе зрикав, чкиљећи од поспасности и винског заноса. Није познао ни газду ни полицајца, већ је почео да псује прописно:

— Каква је то марва што ми не да спавати!

Али кад је дознао да је у питању хитан налог од господина начелника лично, одједном као да се отрезнио. Наопако, шта ће то бити! У поноћи начелник зове. Та, то није никад било. И то у цивилу! Шта је сад! Ушепртљио је Лозанко и сплео. се страшно. Већ се био обукао у цивил и.нешто се смирио, кад му полицајац рече да понесе оружје. Лозанку клецнуше колена. Видећи да му данас није ништа друго одређено већ да погине, он помирен са судбином, тром и без живота, пође са полицајцом у начелство.

Срећом, уз пут је наишао на бирцуз отворен преко „фајеранта“. Власник је крадомице држао отворен бирцуз преко дозвољеног времена. Кад је Лозанко свратио да се окрепи, власник умало није пао у несвест од изненађења, а бојао се није, јер је знао да је са Лозанком лако. Само, иако је лако, имаш да бућнеш мало, ако нећеш да те Лозанко казни. А Лозанко је, богме, морао добро да се окрепи да би истерао страх из себе. На рачун крчмаревог мита частио је још и полицајца. Срећа крчмарева што полицајац није био пијаница, већ је на свака два-три Лозанкова полића пио тек један. Накупивши тако