Наша књижевност
: Зорило и Ноћило 5 165
Господин прота Главоња је осећао да би требало да се у овим часовима некуда одлучи, и некако је изгледало природно да се одлучи да буде тамо где је власт и поредак, дакле он је могао да погледа у Лизоша и да му прихвати поглед с разумевањем, али и тај прота је — бајаги — нешто певуцкао кроз — зубе, и смуцао се по зборници кријући очи, не могавши да нађе савести за то да се сада сложи с оним што заступа Лизош. Уосталом, прота је гледао да се не сретне с ничијим погледом. Та, шта ту сад, не може човек сваком да износи на тањиру своје срце! — мислио је он сумњајући и сам какво му је то његово срце и за кога куца!
А кад би ко срео Гордићев поглед и нехотице га је прихватао и било му је одмах лакше на души,а у срцу се доливало храбрости.
5
Неколико пута те ноћи господин срески начелник Ноћило се будио јер није могао да коначно одлучи да ли да ухапси Гордића. Није била у питању савест, не дај боже, то не! Већ је просто рачунао шта је боље, и за њега и за изборе, и за „нашу“ ствар уопште! И најзад се одлучио. Ухапсиће га. Израчунао је да штете не може имати, већ само користи. Истина, још је било далеко од тога да је све припремљено тако да са Гордићем падне шака и „штаб“, како га је он замишљао и како се унапред хвалисао, али се бојао да би оклевањем и дугом неодлучношћу око Гордића, могло да се деси да њега преваре, па да му све исклизне из шака. Зато он одлучи да Гордића притегне.
За хапшење имао је Ноћило неколико начина. Зависило је од тога како је било погодније, и чему је хапшење имало да служи. Ако ствар треба да има нарочитог „дејства на становништво“, онда је он у договору са командиром жандармериске станице слао четири жандарма са пушкама „бајонет-ауф“, са лисицама на рукама „антидржавног елемента“. Некад је било доста да прође са ухапшеним само надзорник среске полиције, или чак и општински полицајац само, али — богами — некад није довољно ни четири жандарма, већ се одреди и месна полиција и по два „присутна грађанина“ из редова општинских „ешкута“, заклетника. Може да се „онај“ спроведе и у финој форми, онако, да се Власи не сете. И Ноћило се сад одлучи за ову форму коју је он у својим службеним мислима звао „Да се Власи не сете“.
Одлучио је да по Гордића оде подначелник Лозанко, и то неу плавој униформи са полициским плетеницама-тањирачама на рамснима, већ да се пресвуче у цивил, и да га допрати, онако, отмено! А у џепу да му буде нашушурена револверчина са целим шаржером, да „онај“, само ако макне, нема времена ни за мрдање. А ако опет „онај“, рецимо у овом датом случају Гордић, као што би приличило неком великом вођи, како је мислио Ноћило, потегне. први такву револверчину, или — не дај, боже — бомбу, онда неће настрадати много света. Зрикавог Лозанка, који је пијаница, а — међутим —