Наша књижевност

5664 > Књижевност

крупнију реч, коју није могао лако да свари. Тако љут уђе у разред. Ђаци се уплашише кад га видеше мргодна више но обично, но професор овога пута, као у инат би према ђацима врло благ, и подели неколико одличних оцена, што никако није био његов обичај. Он је на оценама био шкрт, а сада се разнежио упоређујући младе искрене очи седмошколаца са притворним изгледом директора Зорила.

— Ви свакако морате тако да говорите — рекао је он Зорилу чим је овај почео да му меље већ добро сажватану, увежбану беседу о грађанској дужности приликом избора — Ја знам, вама су тако наредили, разумем да сте у незгодном положају, али на то се заузме поштен став, па како било после човеку, а не да се још и други гони да ради оно што му савест забрањује. — Мргода је покушавао да говори уздржано, али су му речи све бризгале од снаге, а затиљак му се црвенео и јаки образи му подрхтавали од одлучности — То је човеково слободно право да се опредељује и да на демократски начин одлучује о свом животу и раду. Ја уопште не могу да узмем у обзир то што сте ми говорили, јер бих иначе морао бити врло увређен, и морао бих да тражим од вас задовољштине, пошто је очигледно да сте ме сматрали за кукавицу кад сте се могли одлучити да и мени то говорите! Ја нисам давао повода да стекнете такав утисак о мени, а ако сте ипак сматрали да сам кукавица и слабић ја сам, уствари, крив. Отсад се морам боље потрудити да се у то разуверите. Зорило се сав скупио и увукао врат у оковратник као да се боји да га Мргода не одалами преко леђа. Покушавао је да се брани:

— Знате, колега, ја... дужност... шта ћете... — Дужност је сваког поштеног човека да чува и брани своја права и образ и поштење — али Мргода ту већ није могао да се

уздржи, већ је говорио тако снажно да се чуло у зборници како гуди његов дубоки глас — По томе се човек и разликује од животиње. То му је дар природе!

Кад је Мргода изишао из зборнице и залупио врата, Лизош се као сенка повукао до прозора и колутајући очима тражио бар некога чији би поглед показивао разумевање са њим. Међутим, није нашао ниједан такав поглед. Ни они најнесмелији нису подигли очи да би потражили Лизошеве, већ су оборене тражиле храбрости у самом себи. Многи су се бојали шта. ће бити ако такво храбро држање појединаца буде имало последица и за оне који не буду имали храбрости да покажу да се на слажу са таквим начином „убеђивања“, али су се такви људи, имајући пред собом примере који су говорили управо супротно, осећали, поред страха, и стид због свога страха, и срамотили су се своје несмелости или млитавости.

Даје Јојко био ту, његове би се очи свакако среле са Лизошевим у пуној сагласности и разумевању. Погледао би га Јојко строго и чврсто, са одобравањем, али Јојко је био заузет исто тако важним државотворним послом, био је у мисији код господина среског начелника .