Наша књижевност

Зорило и Ноћило 5 165

повери драгоцени документ, заклевши га да га преда само господину Ноћилу лично. з

А он, разгоропађен и ободрен својом речитошћу из оптужбе, уствари љут и нервозан, а и плашећи се помало свега, поче звати наставнике редом.

Прота Главоња се поклонио кад ј о важности избора. Прота је изјавио:

— Богу божије, а цару царево! Али, ја мислим, ипак, господине директоре, да то... Не кажем за себе, али, није згодно...

Но, зато се није поклонио Ћулави, који је викнуо:

— Шта, мени, мени да се наређује какав ћу став да узмем> — Извините ви, да сам ја директор тога не би било. Не пристајем, не дозвољавам да ми наређујете било ма шта! Гласаћу тамо где ми воља! Не дозвољавам.

Зорило је лупкао оловком о писаћи сто и није знао шта да ради са разјареним противником. „Заиста, Ћулави не може никако да заборави да би по заслузи требало он да буде директор, а не ја“, мислио је Зорило. Требало је, ипак, блаже да поступам с њим, и финије да кажем шта сам имао. Ето, сад и овај диже главу, а прави н галаму!“

Брзо позва чика-Пају:

— Следећег, следећег, брзо, брзо, дајте господина професора Мргоду!

„Мргоду, а не пита да ли је ту Мргода, као да је Паја кеба иза појаса па хајд сад Ћулавог, дај сад, Пајо, Мргоду:“ — мрмљао је незадовољан чика-Паја, који је сматрао да бар сад, кад је мало више повукао, директор треба да буде увиђаван. Међутим, ето, баш данас цела комедија. а

— Госин Мргода, код госин дириктора! — викну он у зборницу где је професор Ћулави већ говорио љутит на сав глас:

— Нећу да ми ма ко наређује! Не дам да ми се наређује!

Кад он објасни да се ради о изборима, и кад остали чуше да директор сад зове Мргоду, неки се збунише, неки згрануше, и највећи део био је против тога, без обзира да ли су смели или нису јавно да протестују. Кад је професор Мргода отишао љутит, спреман да одбије директорово упозорење, у зборници наста тајац. Као да су чекали шта ће се чути из директорове канцеларије. Међутим, Мргоду нису чекали дуго. У канцеларији до зборнице чу се мало повишен глас професоров и ево већ њега напоље! На челу му наочари које је у љутини забацио и тамо заборавио. Он приђе свом месту за професорским столом, снажно залупи фијоку, узе прозивник, и упути се у разред. Он није гласно псовао као Ћулави, јер је Мргода знао да је опасно време, и да је друга ствар у четири ока рећи директору шта мислиш, а друга ствар је пред зборницом, у којој имаш свакојаких људи, па и ухода, како је претпостављао Мргода, који ти могу подмесити колачић каквом се ниси надао. Зато он сав свој јед после разговора са директором измумла у себи, цедећи тек кроз зубе по коју

је Зорило рекао што је имао