Наша књижевност

162 | Књижевност

а радићу како ми буде воља! То јест, колико будем смео!“ Кад 30рило гракну:

— Станите, оче, није то све! — и повери му да прати, као и Јојко, Гордића и стопу.

Та се улога попу-Лизошу више допаде. Он је, чинило му се, имао смисла за њу. Ту се не треба приказивати нити отварати карте, већ се само лепо луњаш, посматраш и памтиш да би имао шта да реферишеш.

„.. · Мако је задатак опаснији,“ закључи Лизош касније кад размисли, „јер ради се о опасном антидржавном елементу који не зна за милост. Само, неће знати, неће опазити. Мене неће опазити.“

Како је Зорило одмах после Јојка и Лизоша, охрабрен, позвао Гордића да га упозори на државотворне дужности, учинио је по себе горе, много горе но што је мислио. Јер Гордић га је уплашио и поколебао, и изнервирао га је, и он после није могао смишљено или са ауторитетом да наступа код осталих.

Гордићу је казао љубазно, смешкајући се, као, — бајаги пријатељски: — Драги колега, ево, приближава се тренутак кад ћете јавно моћи да сперете незгодне оптужбе са себе.

Гордић му је спремно одговорио:

— О мени не постоје никакве оптужбе, немам шта да перем.

— Ја нисам на то мислио — покуша да се дочепа стари лисац – Мислим, долазе избори, биће згодно да покажете да све што се о вама говори, није истина.

— Није потребно да се трудите — рече му Гордић без журбе и забуне — Ја знам како треба да поступим.

— И ја се надам — прихвати Зорило лукаво, иако је осећао шта мисли Гордић — Сви ми треба да бранимо отаџбину кад је у опасности. — Е, ту се потпуно слажем са вама — дочека Гордић — Отаџбина је у опасности. Бранимо је. Сви поштени и честити људи ће изићи на изборе да је бране!

— И ви, драги господине колега, зар нег — Облизну суву, нервозну усну Зорило, који је све више осећао да се приближује тежак моменат.

— Ја се осећам срећан што ћу дати свој глас.

— Срам вас било! — не могаде да издржи више, већ јаукну Зорило и ухвати се за срце — Одмах после избора бићете отпуштени, отпустићу вас из службе!

Гордић се насмеја и изиђе, а Зорило, стално се држећи за срце, отпоче да пише писмени реферат среском начелнику господину Ноћилу. Кад би готов, својим сопственим језиком залепи куверат, удари на средини хартију са смоластим лепком и округлим печатом на лицу. Позва чика-Пају, али кад га виде и осети да Паја смрди на бели лук и на ракију комадару, он га истера, и позва Јојка, и њему

·