Наша књижевност
Зорило и Ноћило | - 161
МЕ па ТЕ на
Ноћилу би мило ова Зорилова вера у његову срећу, и осмејком и чврстим стиском руком обећа му да га неће заборавити. Али, гласно ништа не рече.
4
Директор је био нервозан, није имао времена и није му се много разговарало. Нарочито је био кратак са својим једномишљеницима и пријатељима.
Није ни погледао укрућеног Јојка, кад је овај ушао и лупио ногом о ногу, и стао мирно викнувши као опарен:
— Извол'те, господине директоре!
— Ви знате да су кроз три дана избори и да треба гласати!
Зорило рече то гледајући кроз прозор и мислећи на то како ће му бити кад Гордић дође: Можда тај и револвер има! Комуниста, зашто да нема! Па, лепо, чек, чек, па мог Зорила трас, трас, трас, три метка у груди.
Е Сав се најежи од те страшне помисли па се искоси на Јојка: _— Ви ћете бити криви ако не победимо на изборима! Ви!...
— Ја, господине директоре, јаг... — Јојко је запрепаштен стајао, и блед, спреман да се закуне да ако од њега зависи, онда су избори већ добијени.
— Да, да... ми старци морамо гблоруки ту да водимо битке са | којекаквим комунистима и бандитима... А ви, млади, шта ви радите» Фрљате лепе фразе...
И директор му нареди да не седи скрштених руку него нека данас будним оком посматра Гордића, и нека му не да ни да трене ... Куд Гордић оком — тамо Јојко скоком ... Сад или никад... не сме умаћи.
Јојко је схватио задатак и дао је реч омладинца — ЈБотићевца да ће задатак бити испуњен. Гордић неће моћи ни да мрдне.
Кад је зашуштала Лизошева листерска мантија, и пре но што је Лизош успео да отвори своја слатка, као медом намазана уста, 30рило“"му рече у две речи о чему се ради: Гласати... гласати... и пазити на Гордића. >
— И ви, као свештеник, као проповедник мира и истине, и у опште као говорник, човек који говором убеђује људе, мислим да треба што више верних својих и пријатеља да приведете овим значајним изборима. У
Лизош је пребледео. Зар се толико од њега тражи! Да није то незгодно» А сутра, не победи Стојадиновић, па ти нова влада демократа и све те тевабије слободарске, мог оца Лизоша у гимназију у Пишкопеју! Али не смеде ни речи протусловити своме омиљеном директору, с којим се у свему у длаку слагао, већ се поклони, протрља руке, и начини најслађи осмејак указујући поштовање и поверење своме старешини, и зашушта шлепом своје листерске мантије, и хтеде да изиђе мислећи у себи: „Само ти говори, ја ћу одобравати,