Наша књижевност

" 160 > Књижевност

— __— Шта ти дробиш, за име божје! Ја ћу њега и ухапсити и саслушавати. Ти, брате, лепо њега имаш данас да упутиш на ред: да има да гласа тамо куд ће цео поштен свет гласати, да не дозволимо да онај Блок, мајци, народног споразума, бајагие блок, са комунистима, не баци ову земљу у пропаст. То имаш да му кажеш, већ како и твоје опште упутство гласи, надам се да знаш.

— Како да не, како да не — врпчао је Зорило, који још није отворио јучерашњу поверљиву пошту; остала му је у џепу зимског капута кад је јуче увече понео кући да је простудира, па заспао одмах после вечере над новинама. Па се сада стаде пипати с ужасом по капуту, и срећан, блажен, васкрсао осети под руком званични формат куверте са црвеним воштаним печатом под руком. Аха, стр. пов. бр. Строго поверљиви број. Ту је, ту је, хвала богу! Како да не — рече он сад храбро и гласно — Како да не!

— Имаш да отвориш све уши да чујеш шта ће ти одговорити, и то ћеш ми одмах доставити писмено заједно са оптужбом да је организовао штрајк ђака, да ја то приложим у досије, како би ми и са формалне стране налог за хапшење био потпун. Знаш, брате, ја ти волем тачност. Ко зна, оде ова влада, па дође нека друга, онако, знаш, на лево, нешто. А ја, хоп, па пред њу исправан налог. — Зашто сте, вели, ви, или сад ти, ако баш хоће, хапсили тога и тога господина, или сад башако хоће, господина друга нашег Гордића2 А ја: број тај, налог! И то потпун прописан налог за хапшење са образложењем, све засновано на закону и параграфу. Додуше овог режима, али брате законски. Ја сам, брате, поступао ваљано, зато ти мени извештај одмах писмено!

Зорило се почеше. „Хм“, помисли он Зорило налог писмено; што ће рећи: Зорило ми је пријавио, ја сам морао да Чапсим. А ти Зорило, зна се, висиш! Лепо, бога ми, лепо. Баш сјајан човек!“

— Шта ти мрмљашг Као да ти се нешто не свиђа»

— А не, не, закопчавам се, па велим, како је зима данас. Напољу већ увелико леће снег. Значи, споразумели смо се. Данас надзор и сутра надзор у школи, данас и позив на гласање, а даље твоја надлежност...

— Јест! И писмени извештај, наравно поверљив, о изборном разговору! Морам га имати до довече.

— Разумем!

И директор крете са уздахом на нову дужност. Ноћилу се изненада сажали на директора:

— Што уздишеш> — заустави му руку, кад му овај пружи на поласку.

— Знаш, хтео бих да ме не заборавиш, кад већ ни тебе срећа није заборавила. Да сам имао среће, како год, ја бих имао данас да рачунам на унапређење. Но, ја мислим, да сам и ја нешто заслужио ... Па, ко велим, зато и уздишем, да ме мој пријатељ Ноћило у срећи својој, кад наиђе, не заборави!