Наша књижевност

Светолик Ранковић 109

кама. Он је руководство хајдучије у роману приказао у једној личности којој је дао крупне размере у власти над људима.

Та личност је чудо од интелигенције, проницљивости, лукавости, препредености. Стари Вујо у роману се игра са судбинама људи као нека мефистофелска сила која је у стању да докучи све тајне људске природе. У народном предању то је вештац који има посла са натприродним мистеријама. У роману Светолика Ранковића, то је старац који је огрезао у злочинима, а сам није упрљао руке крвљу. То је тајанствена личност која све зна и све види, која управља разбојничким акцијама а седи спокојно у сенци злочина, очекујући да му падне главна добит од плена. Он је ауторитет који се слуша без поговора, свима је сатерао страх у кости и док се хајдуци као гоњене звери верају по шумама и планинама, он се слободно креће, потпуно сигуран у своју личну безбедност. Тај старац који изгледа као неки чаробњак који суверено и суперирорно влада људским душама, међутим, има свој реални лик у животу хајдучије у Србији краја деветнаестог века. Имамо га у портрету јатака Никодија који је дао на чачанском суду хајдук Војко, огласивши се за његову жртву. Реални, животни лик старог Вује из Ранковићевог романа оцртава се сликовито у овим речима хајдука Војка: „Ипак да кажем г. претседниче, то, да је овај Недељко један велики дипломат и ја се чудим како се сад омакао, те су га овако ухватили, јер обично Недељко је знао тако да се претвори и покаже, мислио би човек неки је светац...“

Тај стари Вујо је зао дух Ђурице. Он је по Ранковићу упропастио његов живот. Он је открио да ће Ђурица са својим плахим темпераментом бити погодно оруђе у његовим рукама. Цео роман се креће у том правцу да покаже како тај рутинирани стари чаробњак, мајстор људских душа, гура Ђурицу све дубље у провалију. Ђурица је испочетка заслепљен његовом влашћу, невољно јој се покорава, а кад се освести и сувише је касно.

Ранковић приказује Ђурицу као лепог, наочитог и амбициозног сеоског младића. Из куће је која је у селу обележена због крађе | стоке. То, супарништво око девојке и сиромаштво у имовини, одлу- | чило је да Ђурица постане жртва старог покварењака Вује. Ранковић описује поступност падања Ђурице у злочине и разбојништва. Он се најпре гади тог посла, али му то из похаре у похару постаје лакшим. Он не врши зверства као зликовац Пантовац, али убија људе. Сва настојања Ранковића као писца ишла су за тим да открију људско у њему, да покажу да је то људско тињало запретено у њему, јављало се у грижи савести, у сусретима са оживелим успоменама из детињства. Све је управљено у роману на мисао да би Ђурица хтео да пође натраг у бољи, спокојнији, поштенији живот, али да не може више натраг. Мостови се руше за њим и он све више по својим делима постаје крвави и злогласни друмски и шумски разбојник. Роман на почетку приказује у светлу његову личност,