Наша књижевност

184 У Књижевност

— Гуја присојкиња — чу се са неколико страна док је она корачала према вратима куће Кузмановића.

Даница је чула кочије и хитро се дигла да погледа кроз прозор. Заиста, није се преварила, то је била тетка Лепосава, „шабачка дама“ која се отскора настанила у Београду где је још из раније имала куће и винограде. То је била та лепа тетка која је умела, захваљујући богатству и својим ћудима, да пркоси моди и облачи се по својој вољи, а ипак да изазове једног официра да пуца на себе. Сећа се Даница да јој је једном рекла мислећи на тај случај:

— Мрзим официрчиће. Твоја је мајка једном капетанчету лупила шамар. Ти пајаци свуда насрћу. =

Тетка, која је пред целим светом била затворена, са Даницом је врло слободно говорила и то је девојци ласкало, била је горда због тога. 5

Колико је пута Лепосава, кад је путовала са мужем у Аустрију, водила са собом и Даницу, колико јој је поклона направила. Бели батист који је и овога дана гужвала док се ваљала по миндерлуку био- је теткин поклон.

— Љубим руке тетка! — рекла је Даница поправљајући хаљину на себи.

Лепосава остаде строга:

— Где ти је мати»

Даница покуша да јој се додвори и осмехну се умиљато. Али и то промаши. Код тетке изгледа да није било време за смех. Усправна жена прође с речима:

— Сирота моја Данице!

Девојку од тих речи обузе такав срам, какав дотле није познавала. У њој се узбуни сва њена гордост, образи јој запламтеше. Али ни снага младости јој не поможе. Дрхтала је, а мала чврста рука стеже се у песницу. ;

Овога пута је оћутала, али кроз цео живот, осетила је то целим својим бићем, неће никоме то дозволити.

Увређена девојка с неочекиваном мржњом ослушкивала је одмерени корак своје тетке који се полако удаљавао ка соби њених родитеља.

"__ Супружници су, после несреће која их је задесила, почели да прегледају разне ствари од вредности не би ли видели на шта још могу да рачунају. Баш кад су се зачули точкови каруца, којима је долазила тетка, они су преко кревета растурили све златне стварчице. Милева је чак поскидала минђуше и прстење.

Живко кад чу да су се кола зауставила пред њиховом кућом, одмах претпостави да то мора бити Лепосава, та хладна жена од чијег је погледа увек зазирао. Она није имала доброћудност Лепе Гркиње. За њу као да је његова појава, која је толико потсећала на бечког трговца чипкама, изазивала само одвратност. Та жена се тако држала према њему као да је хтела да каже: „Ја нисам таква

пушта