Наша књижевност

183

_ Срећа газда Живка

недаће. Али пре него што се поново наместила отац улете сав блед. и модар: ~

— Где је мајка» _

Пре него што је ишта заустила, он пројури.

— Срећан му пут! — помисли девојка.

Већ друго узнемиравање прегрмела је.

Муж и жена остадоше дуго у салону. Да је иоле Даницу занимало да чује о чему се ради разумела би о чему је реч из одломакт мајчиног вајкања: „Да ти он отвори стечај, он, твој побратим.“

Али девојка је и даље читала. Зорка је пазила доле на ручак. Ако и наступи нека бука, шта зна човек кад живи између досадних људи, она ће сићи сама да једе. =

Глас о Кузмановићевој пропасти пукао је брзо по Београду, пукао да дуго још одјекује по старој чаршији, по Босанској и Дубровачкој улици, забрујао по чекмеџићима београдских газда који су се смело почели да уздижу, слично овоме који се суновратио, и за дуго је остао на Теразијама скамењен на кривим зидовима негдашње мануфактурне продавнице, чврсто урезан у њих за трговце, чвршће него натписи у камену на капијама београдске тврђаве.

Међу првима, Лепосава, сестра госпа Милеве, дошла је у кућу коју је снашла несрећа. а

Зазврјале су њене каруце преко Теразија и стале.

Свет који ова строга и умешна жена није удостојила никада свога погледа, тај прљави и ружни свет „нижег сталежа“, присуствовао је њеном доласку. Из механа, преко плотова, са прозора, радознало је посматрао како ће се ова строгост, висока, права и мршава, подићи са седишта, како ће прихватити са три прста широку свилену сукњу своје црне хаљине и, уз припомоћ кочијаша, уосталом сасвим излишну, сићи на калдрму.

Безброј очију клизило је по њој. Те радознале очи прелазиле

су преко њене бујне црне косе која је завијена стрчала испод шеширића са кратким ободом,али не да се распе, већ да се уздигне изнад округлог бледог чела; застајале на њеном господственом лепом лику, застрашене и задивљене, а онда се брзо спуштале преко њених малих и, упркос моде чврсто стегнутих груди, преко њеног врло танког струка где је за појасом био заденут златан сат на ком су бљескали

дијаманти, да најзад склизну до врхова њених ципела једва видљи-

вих. Али њен лик је мамио поглед. Чим би који посматрач задовољио прву радозналост враћао се њему. И тај „нижи сталеж“, који је Лепосава презирала, умео је боље да види њу, него она њега. Све очи су је гледале у лице.

Одлучност је избијала из њених блиставих црних очију, заргзивала се у црте њених дивно скројених усана и почивала на бле-

дилу њених образа. Али сем одлучности, у зарезу њених обрва, у

мало јаче израженој црти у углу усана осећала се нека јеткост. Ви-

дело се да није била само лепота са којом је ова жена рачунала.

ти

У + 4 = Е 4 8 ј % 4 8

Мач јеси 3)