Наша књижевност

у

а ле РИМА ЛИ а 3 а ДЕ аи И а у ди ди ли и а и - Ми < = ~ Е и % => ту У МЕ Је а. КИ ЈЕ Ретене ШИ У. > Мо ~

182 3 " = Књижевност

— Хајде, шта сте стали! — прибра се она.

Кухињска бука отпоче онде где је била прекинута.

— Шта ти слинипи — подвикну на дечака.

Момчић дотле наслоњен на отворена врата обриса капом лице на коме су се сузе мешале са прашином.

Али ни вика на дечака је не смири. Да се ико од присутних усудио да погледа газдарицу у лице, видео би да је оно просто горело. Румен јој се разлила по вилицама, ушима и спустила све до груди, али усне и нос су јој побледели. Очи су јој блистале, крупне, лепе очи блистале су као у грозници. Није могла више да остане у кујни. Изашла је на врата, али тек кад је била на половини дворишта према кући приметила је да су јој руке од теста. Није хтела да се враћа. Трљала их је једну о другу, а мали ваљци теста остајали су као бели црвићи по дворишту између чијег је камена расла трава.

Попела се тешким кораком уз дрвене степенице, али кад је била при врху она полете као да је понео плач који се проли из њених груди у јецајима.

Уђе у собу где је Даница читала. Девојка је лежала на леђима а ноге у белим чарапама подигла је и наслонила на зид. Хаљина сва у чипкама као и доња сукња, подигла јој се и расула све до румених бутина. Изгледало је да на миндерлуку лежи велики цвет са два бела тучка при дну розе.

Колико је пута госпођа Милева опомињала кћер да се не разго-

" лићује. Шта би било побогу да неки слуга наиђе или њена браћа.

Али овога пута мајка је јецала и не стави јој никакву примедбу.

Даница увуче ноге под сукњу и цвет се затвори. Давно није видела мајку да плаче. Сигурно нека непријатност. Само јој још то треба! Није трпела да јој живот ма чим загорчавају. Страшно је живети у кући кад има непријатних догађаја. Увек човек мора да брине туђу бригу. Даница уопште није волела бриге, а најмање туђе. Боље да не пита ништа. Не мора да зна зашто мајка плаче. Сигурно да јој њена исповест не би била занимљива. Нек се исплаче, па крај!

Прошла је срећно. Лакнуло јој је кад мајка прође и уђе у другу собу.

Милева је ступила у салон. Шта је вукло тамо у овом тренуткуг Да ли жалба за оним што пропада, или жеља да га задржи» Салон је био за њу израз цветања куће Кузмановића. Они су били међу првима који су га набавили. Многи високи чиновници, доктори, судије нису га имали у то време кад га је Живко купио.

Колико је салон био нов за Београд види се и по томе што су се приликом њихове славе, св Јована, обе кћери ћурчијине изручиле заједно баш на ову фотељу на којој је она седела и плакала. Тек кал су се судариле задњицама и изгужвале хаљине схватиле су да су погрешно ову столицу сматрале за неку врсту миндерлука.

Даница се већ решавала да настави читање заборављајући мајку у салону. Иначе су сматрали да има бубе у глави па зашто да то не користи! Бар је неће узнемиравати увлачењем у породичне