Наша књижевност

мина.

цев ЈАК Пра У "а

181

Срећа газда Живка

што је више на мери, то је тежина конца којим је злато било ушивено.“ Често је причао Јордан о књазу и о свом оцу, говорећи да их је књаз помогао да се обогате и да их зато никаква сила неће срушити.

И тако госпођа Милева никако није могла да помисли на свог госта а да истовремено не помисли и на књаза. Увек ће јој импоковати Терзибашићи, па макар се колико обогатила, па макар имала још два салона из Беча.

Због његовог доласка овај дан за њу постао је празник. Унапред је уживала у похвалама које ће добијати за време ручка. Погледала

је и емаљиране пештанске лонце тек ушле у кућу. Дизала им је

поклопце, пробала јела. Све је ишло не може бити боље.

Оба синчића послала је са момком у виноград да донесу слатко, које су тамо преко лета скувале она и Зорка. Домаћица у њој тако је била пробуђена доласком Терзибашића да је зажелела да све кућевне послове сврши овога дана. Њена старија кћер Даница једина није учествовала у домаћинству и спремању, већ је у хладовини куће, изваљена на миндерлуку читала „Робињицу Злату“. Мајка јен не зове. Она ће се школовати и даље, па нека је са књигама.

Госпа Милева је настављала да певуши. Надимале су се њене испршене груди од задовољства, углови њених мало увелих усана подрхтавали су од радости, а крупне очи изнад правилног, чврстог носа меко су блистале. Још није била сасвим угашена лепота Лепе Гркиње за којом су толики мушкарци узалуд лудовали.

Певушила је уз звеку авана, пиштања жице за мучење, зврку машина за млевење ораха. Усред те буке која је владала у кујни улете шегрт кога је послао газда Живко:

— Газда јавља, пао под стечај!

Пуче шамар, једини који је госпођа опалила у животу, ако се не би рачунао још један, који је добио коњички поручник из Шапца Живко Перић кад је пао пред њом на колена у време кад јој је муж отпутовао послом. Шамар је пукао по левом образу коњаника, а на десној му је задрхтао брк који ни данас не може да буде миран кад угледа Лепу Гркињу. Да би га смирио, официр би га у пролазу сукао и сукао, али није успевао да га смири по неколико дана, све док му не би време које је пролазило и доносило нове. доживљаје избрисало из сећања Милеву.

Овај нови шамар изазва у газдарици слику старога и пред Милевом, уместо дечаковог уплашеног лица из кога су чуло продужени сугласник с као из испражњеног сифона, појави се поручниково лице на коме поче да се трза брк. Да би одагнала ову слику поче да виче на шегрта:

— Шта јуриш»! Видиш ли да си преврнуо лонацг!...

- Све је у кујни умукло, једино је још звонио у љутини њен пријатни грудни глас. И она ућута, тако да се чуло само да лонци још дишу.

сер а

а ли (па у 53 у

у