Наша књижевност

· Књижевност

180

Није више ништа казао, нити је и после тога некога погледао, али шегрт који је требало да потрчи — потрчао је.

Госпођа Кузмановић није ни слутила шта се дешавало. Оно што јој је муж синоћ говорио изгледало јој је тако нестварно, тако немогуће. Пасти под стечај од пријатеља, од Терзибашића! Звали су га на ручак. Он ће свакако доћи и све ће се уредити. Не само да он неће гурнути њеног супруга у стечај, већ ће спречити да то и други учине.

Зар није тај моћни богаташ пријатељ њихове куће. А њега имати за пријатеља значи пркосити целом свету. Поред тога овај моћан трговац, у њеним очима свемогућ, увек јој је говорио да је она Лепа Гркиња. Никада јој више ништа није рекао, а било би и немогуће још нешто више да каже, а да је не увреди. Али ипак те две речи шаљиво речене говориле су јој да има власт над њим, женску власт, ону, коју је она сматрала највећом.

Госпођа Милева Кузмановић развлачила је својим рукама, које је златило сунце које је пробијало кроз отворена врата, коре за питу од вишања, а кћи Зорка јој је помагала. Мислила је на госта и осећала се све сигурнијом и викала је на служавке. Служавке се нису плашиле тих повика, јер је госпођа после узвика „пожури“, „Немој да ме једиш“, певушила, што је значило да је доброг расположења. Сва је била у послу. На црним свиластим наусницама ухватило јој се брашно, округле мишице су јој се заруменеле, а пете у папучама су јој набрекле.

— Снажна, крупна жена у кујни отвара апетит — говорио је њен муж обично кад је види тако у послу, али је и упркос тог одушевљења остајао мрљав на јелу.

Стално су се чули повици и песма. Певала је. Једног дана. њен ће муж успети у пословима. А ове мале незгоде- проћиће. Зашто да не пева2 Шта би њој и њеној кући могло да се деси кад данас долази код њих Терзибашић.

Сам начин како ће кућа Терзибашића у прошлости да се уздигне био је толико необичан, да треба да се верује у ту причу свим срцем, као и у оне које се причају деци.

Сви су знали како се отац Јордана Терзибашића, Влајко, уздигао до тога да постане миљеник кнеза Милоша. Сви и сад поштују тог деведесетогодишњег старца, који је међу првима био мудар да пошаље свога сина у Беч да изучи трговину.

Док је растезала коре Милева је мислила на ту причу. Милош

је позвао више терзија на гласу и од сваког поручио ћурак. Донели они ћуркове, али Влајков не само да је најлепши него и најскупљи. Како год окренеш чини се скуп. „Зашто је тако скуп“, улита Милош» „У њему је више злата него у другим“, одговори терзија. „Колико га има“ упита Милош. Терзија му рече. „Да видимо“, примети Милош и злато би измерено. Кад оно не било на мери него више. Милош стаде да се изругује са терзијом какав је он то трговац кад се преварио у мери. „Нисам се преварио, господару, примети терзија, то