Наша књижевност

Срећа газда Живка

Застајао је на вратима и гледао дуж улице. Терзибашића није било. Само је ћурчија седео на свом ћепенку са шегртом и радио. Колико му се чинио ћурчија срећнији од њега. Он не зна шта је то пасти под стечај.

Стечај! Да ли је уопште могуће пасти под стечај, па и за другог не би веровао. Зној га је облио да су му крупне капи падале са пегавих руку. На свакој жутој длаци ухватила се по кап зноја.

Газда је био човек бујне маште. Чуо је да капетан брода који тоне остаје на њему последњи. Живко је видео себе сликовито као тог капетана. Палуба је била његова сопствена радња. Док је дућан! замишљао као брод шетао је по њему испршен, спреман на све, али чим би палуба постала његова галантерија, долазило му је да клекне и гризе своје сопствене прсте од очајања и јада.

Па је опет шетао горе доле по палуби и гледао са висине шегрте и калфе око себе: нек се спасава ко може и хоће, он остаје до краја. Али ко овде тоне сем њега2!

Само да није назебао! Боли га свуда. Може да испадне и запаљење плућне марамице. Зној. То је можда и добро. Можда се у запалењу човек не зноји. Али ко зна можда се и зноји. Кад би се разболео, да ли би се сажалили» у

Воловска кола су пролазила и заокретала у суседно двориште. Механа је смрдљива, сељачка, зна је. Само да су ти сељаци нестали што пре одавде, а дошла господа, он можда овако не би ни прошао. Као заинат један во је чешао врат о кестен који је растао испред радње, а прашина је сипила и увлачила се унутра.

— Сељачку им...! — узвикну газда.

Шегрти се тргоше. Газда није никада псовао матер. Нико није тако нешто чуо од њега. Други су могли да псују свакоме свашта, свуд редом, све што се за браву ухвати, али он и ако би псовао, то је било вода. Матер никад. У галантеријској радњи после такве псовке настаде гробна тишина, а њу не наруши ни све оно друго што је после наступило. Дођоше људи, чиновници, зацрвенеше се полици |ске капе, а муклост остаде у свему. Да је мољац прнуо из некога штофа и то би се чуло. Златне гране су ударале једна о другу док су пребројаване и то је било тужно; врло тужно; ако се нешто са њих и крунило, онда то није био никакав звук, већ чист бол.

Газда никога не погледа. Гледао је само ствари. Па шта је друго овде и постојало, због чега се све ово и дешавало ако не ради њих које је он са толико љубави и вештине набавио, које је волео и које су га волеле, Умео је он да купи. Он их је овде ређао да би му донеле зараду и волео их је, оне су се прикачињале уз нечије груди и тепелуке и одлазиле са неким у свет јер су га волеле. То су биле његове кћери које су се удавале на своју срећу и на срећу свога оца. Он је са својом робом водио љубав. Такву су душу трговци у Београду имали.

Газда никога не погледа и рече:

— Трчи газдарици!

па бамние ">=

Зи

драа Нц

с и 6 мај 2: за за аи Ма : % ова. а ће х са 4. = 74 у = 5 НЕ ~ ма је

У Е

заура

ава: мл

А

пара

1255