Наша књижевност

6%

ТАЈ ОСМЈЕХ

Тај осмјех са тих уста њежних гдје немир мојих жудњи гори и бљесак њених зуба сњежних с којих ријечи слап жубори

и страсни поглед мрких зјена што срцем мојим ко дсжд мрази и витипа та опуштене

што ниско чело с вјетром мази

и глас тај шумни као ријека

што поље ведрим здрсвљем пљусну и пас тај што га трава мека

ко рука моја грли у сну

у моме српу сне кормани ко свјетла што ме воде циљу и враћа снату горкој рани ко пљусак снагу свелом биљу.

РАСТАНАК

Видим још руку твоју како маше са возова свих што одлазе

као да зове сретне дане наше што никад, никад не пролазе.

~

Враћам се кући, али сом... и прене сваки ме додир и шум и глас,

па руку пружим, ко да си крај мене, да њоме дрсти загрлим пас.

У собу уђем, али све је туђе кад тебе нема и твога смијеха; вене и цвијеће, голуб не гуче без тебе више с наших стреха.