Наша књижевност

Књижевност

Дохватим књигу... и док јој странице листам ко с тобом на твом крилу осјетим опет драге ми витице

на моме челу меку свилу.

И збуњен бјежим гдје улице брује у врелој журби бучног града.

Ал ти си свуда... Глас ти опет чујем кад млади прођу с пјесмом рада.

Са њим у српу обилазим мјеста,

гдје с тобом живе многи знапи,

док ме не сретну, гдје се губи песта, јутарњег сунпа топли зрапи.

Тад кренем кући, ал рука ти маше са свих возова што одлазе

као да зове сретне даке нсше

што никад, никад не пролаге.

Ристо ТОШОВИЋ

» ва