Наша књижевност

Записи давног деч.а 191

Из детињства, о другови моји, змај шарени давно ном је пао.

Не знам само да ли трешњак стоји из кога је сваки од нас брао.

Не знам само да л стоји основна у даљини прљава и жута,

у којој је звоно ко са овна стадо депе навраћало с пута.

И да ли се тамо на крај Пећи гимназија још ко некад бели, у коју ме силно тандрчећи на кумовим колима одвели.

И шта ли је с оном собом ниском, где се густа паучина сплела

док смо касно над тешком преписком жудно хтели чађави кут села.

И да ли је жива газдарица

код које смо провели разреде увек гладни као зимска птипа

с образима што све више бледе.

Одавно су прошле те јесени

над прастаром страном „Ботанике“, ал за увек осташе у мени

из детињства ко најпрње слике.

Знам ширине ливада до лута.

Ту сам некад грлио априле.

Да л ћу наћи под врбама друга

ил' су врбе само некад биле» =

УШ ~

(под орахом завичајним)

Све мислим још трају моје стопе под лишћем ораха завичајног

и детињи разговори

пуни смеха ведрог, сјајног,

пуни топлог руковања,

пуни граје.

Ај, све мислим под орахом

да то траје.