Наша књижевност

ји

СУД ДОБРИХ ЉУДИ

КРАЂА

Пред црквом под јабланом сједи данас на Материце шест кмета на окб, а пред њима у дубак, гологлави и прекрштених руку, лупеж и покрадени.

Покрадени. — Господо добре вам сједе а јошт боље бесједе! Ја сам у овому селу придошлица. Кад ми се изкопа и остаде на дјевојци несретња тазбина, дођи ви ја на домазество, окући се на ону пустоловину и плати селу порез изтражбине и натражбине. Узму ме сељани у братску, у цркви, на води, у сјеки, на паши, у млину, као старосједиоца. Савро сам на куки и на мотики, док оживих запуштено имуће. Мршаве одеруље, као све земље које топећи вода ожвака, не хоће без гњоја да роде, но што просипљем утомах сјеме. Те ја одвој три вједра од најпрога уља и купи нешто коза. Треће године, као што неће бити, дади свака три. У средбожићњих поста црче ми на пријечац пас од тора. Не сјетих се на свој зли пут да ми га неко отрова, како ће ме лакше покрасти. Једно вече уждио сјевер да све понесе, а ја трудан купећи вас дан маслине, заспао као заклан. Кад у јутру, тек видих врата од обора разбијена, досјетих се да сам погинуо. Не могу да их пусте избројим, но од туге замлијечио, па ми се од сваке призираху пет. Не бијах веселији но да сам сина у комаде дочека. Лупеж разбио вратнице од обора и зајмио петнаест најнапреднијих јараца. Нијесам их хтио у пастрму солити, јер ми даваху гњоја за педесет. Тер ја онако помамљен у поточ за лупежом. Зла вјетрушина не дава ока отворити, но разпршала сваки траг. Што ћуг прогласих на три пазара, у три неђеље заосопке, тридесет цекина сочбине тко ми лупежа насочи~ а послах четири дублира, од талијера сваки, у Крф светцу, да ми одкрије злотвора. Тако ти ствар стани до петрова мјесеца, ни трага ни гласа, као да га земља прождри.

Једно јутро у прашак, нагрћах пострнак у подкутњици гдје је био зимус 606. Звати ће ме чоск с доњега пријелаза: — „Тко би море2г“ — Пријатељ! — Тер ја онамо баш онако разпас. Да вам скратим; каза се сокодржицом. Тркни ја дома, донеси сребрно оружје и дади му га у залог за сочбине. Стаде да прича редом: како га је послао сек; којега до муке не смије просочити; да сочи гдје су козе, да прими проглашену сочбину и да је држи док се сок сам

КАКАЊ А