Наша књижевност

Лафарг као књижевни критичар 331

нову варијацију на ту тему, допринос више, у новој области, У литератури, раскринкавању разних облика буржоаских тежњи и хтења.

Гледајући на књижевност уопште, па и на књижевну критику, —- саобразно допнијој Лењиновој формулацији, — као на део општепролетерске ствари, као на једну форму борбе пролетаријата за освајање власти, Лафарг је свој критички рад подвргао конкретним идеолошким интересима пролетаријата у тој епоси: немилосрдном раскринкавању и побијању идеолошких претензија малограђанства и буржоазије. Тај рад био је уско везан са проблемима које је пролетаријат решавао, и морао да реши, са задацима револуционарне борбе, са идеолошким распрама које су узнемиравале епоху.

У својим критичким радовима Лафарг такорећи прати, на литерарној материји, идеолошки развитак буржоазије. Изучавајућа језичке преображаје за време Револуције, порекло и судбину романтизма, извесне репрезентативне појаве грађанске књижевности (Иго — Доде — Зола) он у низу конкретних анализа понекад необично страсних и проницљивих, уствари проучава класну садржину буржоаске културе, оцртава стратегију и тактику њене идеолошке борбе у временском распону од скоро читавог једног столећа развитка. Циљ неумитне анализе које се Лафарг прихватио, он сам нигде није формулисао; али је из целог његовог критичког дела, писаног с толико публицистичке вехементности и полемичког жара, очигледна тежња да докаже да је буржоазија постала неспособна за стварање истинске велике народне културе, да је само радничка класа легитимни наследник културне баштине прошлости.

Страствен борац, који се увек бацао у најгушћи вртлог друзштвених борби и у њима се надахњивао најкрупнијим проблемима као својим сопственим, Лафарг је и своју књижевно-критичку делатност схватао као мали фронт на великом фронту свеопштег напада на преживели свет капитализма. Да би том борбеном карактеру свог критичког рада нашао одговарајућу форму, Лафарг је, ношен темпераментом агитатора и борца, прибегавао јеткој мисли, оштром тону, убитачној иронији. Полемички начин мишљења и писања, који даје много више могућности за живост и духовитост аргументације, био је његов најомиљенији, од Маркса и Енгелса научени метод излагања. Но, и поред тога, како тачно примећује Жан Фревил, „погрешно би било видети у Лафаргу-књижевном критичару само једног полемичара. Сјај форме, иронија и жестина опредељеног борца не смеју учинити невидљивим дубоку срудицију, моћ разумевања и критичку оштровидост.“

Одиста, на страницама Лафарговог књижевно-критичког дела, у његовим студијама и краћим написима, дати су сјајни обрасци борбене марксистичке критике, која и уметност посматра као одређени идеолошки вид мисаоних и осећајних тежњи појединца као пргтеставника дате историске класе (или појединог слоја у њој).

—

;

и А

Маг

ј ЛИН