Наша књижевност

Ноћ у самици

на голом слободном брду Црне Горе. Јесен или прољеће,

тамничар крајином рони ·

док пред њим пуцају

велике,

свијетле зоре...

Удахнуо бих све ове планинске ширине, сав овај зрак мојих гора...

Зечијим трагом

потро бих пропланке све...

Слободна стопо,

видиче знани мој,

и жито у таласу

што ми под гором зре...

Брзаци низ стрмине теку,

ломе се низ кољена камена и нага. Ви горске вршине,

и дахови димова испод алуга,

ви моје миле радости

и велика неотета блага.

Около видокрузи горе...

Јесу ли то првомајске ватре, или то пламте црвени барјаци пред бригадама у ноћиг2 Јесам ли ја то потуцач отргнут из ланаца —

о војско жељена,

ево ме, теби ћу доћи!

Хитам планином,

радујем се чобанским стазама. Ноге ми ступају лако:

ни мрак,

ни крвник

не отеше брзину њима. Трчим без даха и одмора

на труди да панем,

на крила друговима.