Наша књижевност
УЛ ти аб и ПИ рај ВР Ме а
350 Књижевност
шупљу, у дупљу: њему уловит је суђено не би; тако ронећи сузе одлети оставив лук свој (Ил. ХХЕ 493—496).
Таквих поредаба има у Одисе ји. Да огледамо и њих!
Бригу Пенелопе, која размишља да ли ће јој Телемах утећи смрти или ће га убити пркосни просци, песник осветљује веома оригиналном и готово смелом сликом: |
К'о што се забрине лав у људској кад се нађе гужви стрепећи када ли ће га опколити лукави ЛОВЦИ, тако се бринула она, док тврди јој не дође санак, паде главом и заспа, и сви јој зглобови клону
(Од. ТУ 791—794).
Док је Одисеј, опасан Леукотајиним велом, пливао и глодао да се дохвати суве земље, ухвати се за неку хрид, али га зграби талас и у море далеко баци:
Као кад полипа неко из његове извлачи рупе, његових ножица тада камичци се хватају многи: тако се прихвате за хрид и смеле Одисеју руке, ал им се огули кожа, и силан га покрије талас (Од: У 432—435).
Кад је Одисеј чаробном травом надвладао Кирку, и она му посвињене другове претворила натраг у људе, он се враћа на морску обалу по остале другове. Њихову радост песник, на уста Одисејева, овако приказује:
Као што скакућу телад у тору около крава
када се с пашњака оне у оборе враћају сите,
пред њима телад скакућу сва, и обор их више
не може спречит, но трче и мече пред мајкама својим; тако се около мене, кад виде ме, стрче другари ронећи сузе, и њима у души једнако беше
к'о да се вратише у град и врлетну очинску земљу, Итаку, штоно их роди и снагом опаса некад
(Од. Х 410—417).
Кад се Одисеј, после двадесетогодишњега отсуства, вратио кући и открио се своме сину Телемаху, овај се расплаче, али ни Одисеј се не може уздржати од суза:
И тад обојицу њих за плакањем обузе жеља; они цвиљаху гласно, жалосније него ли птице орлови или копци кривонокти, којима птиће узму из гнезда сељаци, а за лет још немају крила: тако и они су јадно низ образе ронили сузе
(Од. ХМ! 215—219).
У Прању «се Пенелопа разговара с Одисејом, којега она,
разуме се, још не познаје, причајући му о својој големој тузи, како: је ноћу, кад сви људи почивају, савијају љуте бриге:
и