Наша књижевност

Хомер у огледалу поредаба 353

од града свога и деце одбијао немиле дане; пошто га угледа она где издише, још се бацака, гласно лелече и пада на њега, а њу озади душмани копљима бију по леђима и по рамен'ма и у ропство је воде, да подноси муку и беду, њена вене лепота од невоље тешке и туге: тако је тужно Одисеј низ образе ронио сузе

(Од. УШ 523—531).

Кад се Телемах срећно вратио с пута, одмах оде свињару Еумеју, и овај се силно обрадује:

Као што срдачно отац дочекује милога сина, који је десето лето из далеке стиго му земље, рођена позно, јединица, због којег је патио много: тако Телемаха тад је боголиког свињар божански грлио, љубио свега, од пропасти ко да се спасо

(Од. ХУМГ 17—27).

Кад су Одисеј и Телемах, по своме ранијем договору, однели сружје у ризницу да га просци не могу наћи кад им затреба, Одисеј се стане разговарати с Пенелопом, којој се он још није открио, те јој, поред осталог, измишља да је код Теспроћана чуо да ће се Одисеј за кратко време вратити кући. Причање Одисејево Пенелопу дубоко обрадује, и она се расплаче:

Као што нестаје снега на врху планине високе, што га растапа Еуро, кад Зефир њега нанесе, те од топљења снега набујају потоци тада: тако се од суза њени растапали образи красни; крај ње је седео муж, а она је плакала за ЊИМ, док ју је глед'о где јеца, "Одисеју беше је жао.

(Од. ХЕХ 205—210).

После убиства просаца, слушкиња Еуриклија пробуди Пенглопу и јавља да је онај просјак што се налазио у њиховој кући Одисеј, и да је он просце поубијао. Пенелопа јој не верује много, но ипак пође у доње собе, и ту нађе Одисеја, али још не верује. Одисеј нареди Телемаху и пастирима нека запевају и заиграју да се нико у граду не-би досетио што се у његовој кући догодило. Потом се окупа и, пошто га је Атена опет учинила јаким и чилим, врати се жени и прекори је што је тврда срца. Али кад јој је изнео тајну и о њихову брачном одру, тек тада она поверује да је то Одисеј, јер Кико други није знао за ту тајну и полети да га загрли и пољуби:

Као што примете земљу на велику радост бродари, чији је одлично саграђен брод прогањ'о Посидон, па га на пучини ветром и валима разбио силним, само се мало бродара из пенасте пучине спасло

пливајућ копну, а силна по удима со им се слегла,

4 Књижевност

|