Наша књижевност
УМА
=,
Књижевност
352
Када Тројанци вођени Хектором нападају ахејски око, помаже им Аполон, који, завијен облаком око рамена, кида ахејске зидове:
као кад луђани дечак С различне играчке прави од песка на обали морској, па их ногама опет и рукама руши у игри: тако си велику муку и зној, светлодавче Фебе, | и ти Аргејцем обар'о, а њих у бежање нагн о (ИлХУ 362—366).
Кад Патрокло моли Ахилеја да га пусти у бој и при томе лије сузе, Ахилеју га буде жао, и он му овако проговори:
Што си се, Патрокло, усплако — ко девојче лудо,
које за матером трчи и за скут је хвата и моли
да га у наручје дигне, и уставља, она пак хита,
плачући погледа на њу, док мати га не узме себи:
њему си, Патрокло, сличан кад умилне просипаш сузе! (Ил. ХМГ 7—11).
А кад Ахилеј спаљује Патроклово тело, лијући вино по земљи и зазивајући јаднога Патрокла:
Као што јауче отац кад жалостан спаљује кости
младенцу сину што оца и мајку растужи врло:
тако је ридо Ахилеј другарове палећи кости
тужећ уз ломачу и тужно за својим уздишућ другом (Ил. ХХШ 222—225).
Таквих поредаба, за које је песник узео градиво с истих извора и прелио их једнаком соци јалном топлотом, има и у Одисеји.
Одисеј се већ налази на домаку феачком острву Схерији, кад та примети Посидон и подигне буру, која му оштети лађу. Силни таласи стану га бацати овамо и онамо, док се не сажали на њега богиња Леукотеја, која му даде бесмртни вео, да се њиме по пр сима опаше: тако ће се спасти. Два дана и две ноћи бацају га валови, а трећи дан он примети неку земљу изблиза:
К'о што се радују деца животу својега оца, који је болестан леж'о и болове трпео љуте, венуо дуго, јер га страховити мучаше демон, али га на радост деци од невоље спасоше бози: тако се шума и земља Одисеју учини мила,
и он пливаше брзо да ногама стане на суво (Од. У 394—999).
Одисеј већ други дан борави на двору краља Алкиноја; док траје гозба, певач Демодок пева песму о дрвеном коњу, којим су Ахејци преварили Тројанце. Слушајући ту песму, Одисеј се од миља расплаче, јер је певач у песми спомињао и његова јуначка дела:
Као кад заплаче жена и милога загрли мужа, који је пред градом својим и целом погино војском,