Наша књижевност

ВРТ ђе Буе вље њ амулУ ППИ Шар ај "у - а 7 у Ф

Свадба | 359

ким подофицирима називајући их све редом „Хер-Бите-Шен“ и покушавајући да их том високом титулом умилостиве и опамете.

Пронађоше и тумача, доктора Перолина, да изнесе њихове жеље и затражи објашњење. Доктор — који је, срећом, у зноју свога лица и тијела изгубио сву своју унутрашњу влажност те није могао поштрцати нордијска лица подофицира својим соковима — смртно се уплаши, па су га једва изгурали напријед. Од страха је заборавио и оно мало њемачког што је у Прагу злочесто научио, те је сад покушавао да се споразумије чудном чешко-српском мјешавином у чијој мутнини би се једва назрела тек понека, с оба краја оштећена, њемачка ријеч као мртва риба одавно угњила у изанђалој мрежи његовог слабог памћења. Запе, заплете и пјенушајући од напора наведе Њемце на сумњу да се ови тобожњи официри ради нечег буне, да уображавају и имају мишице које се најлакше могу истјерати једним плотуном у месо. Ову опасност разумијеше они којих се тицала прије него њихов тумач. Уплашише се, ублиједјеше, задрхташе им вилице, браде и кољена. У том тренутку, један што су га сматрали најлуђим, неки Лулић, бивши жандармеријски поручник, црвена и крупна животиња зелених очију и снажна гласа — показа највише довитљивости. Он грубо одгурну сплетеног тумача, испрси се пред Њемцима, раздрљи руњаве груди и лупну се по њима вичући:

— Мене стријељај, јесте! Боље да ме стријељаш него да идем с комунистима. Ја сам се борио против њих, ја сам крв проливао, мене су они рањавали ... Рањавали, јесте, ево да видиш! — и невјероватном брзином скиде блузу, поцијепа кошуљу и показа огромну и ружну рану на грудима. — Ето, тако су мене комунисти, — и ту показа руком на зачеље поворке, — а ти мене тјераш да идем с њима. Нећу и квит!

_ Дотле се и Лазаревић снађе а пронађоше и другог, бољет тумача. Тај други био је инжињер пилане, ситан човјек пиргава лица с машном и шеширом који су потсјећали на предратно вријеме. Преко њега четници објаснише да не траже ништа, да обожавају Њемачку, да су њени искрени савезници, да се диве Хитлеру, да пристају на све, да немају никаквих мушица — али, да је врло незгодно да иду заједно са својим крвним непријатељем комунистима. Незгодно из простог разлога што ће комунисти свуд успут Покушавати да бјеже, а четници не желе да приме одговорност за њихова бјекства. Те људе је по правилу требало већ стријељати, јер су они осуђени на то од стране националистичког суда, али, заузетост и тако даље...

Док. је пиргави човјечуљак с машном и шеширом тако вјерно преносио учтиве Лазаревићеве мисли и погледе, четничка руља, већ одавно навикнута на преговоре својих официра с окупаторима, нађе да је дошао тренутак заслуженог одмора. Сиђоше с пута, посијелдаше по балванима, раскомотише се и прекрише стражњицама читаву четвртину оне удољице. У тренутку кад иза окуке наиђе затво-

реничка колона уп атњи тенкова четници 18 а: У НК чекаше п 1 повицима: ; Ј резривим

да

ње

КЛ МА ви авина акчи и а

| ( | ;

у -