Наша књижевност

ЏИ аи МИНИ

360 Књижевност

— Долијали сте црвендаћи, јадна ли вам мајка!

— Дошао је онај мачак што лови мишеве!

· — Дошао вам је црни петак! -

Чемеркићу се и без тога овај предах и на овом мјесту није свидио. Иако није знао да је баш ту погинуо Крушчић с друговима, он је првим погледом увидио све незгодне стране ове безизлазне дупље међу брдима. Ријека која протиче десном страном мутна је, брза и ледена од сњегова што се тек сад топе, тешко би било под куршумима прећи преко ње а још теже се попети уз онај стрми потпорни зид, влажан и клизав од шумског хлада и ријечне росе. Он баци брз поглед на други крај долинице десно од цесте и видје да је прекривена њемачким логором од шатора, теретних кола, коња, магаради и људи. Смрче му се.

— Из затвора у затвор! — рече.

— Шта је, јаки пријатељу, зар ти се не допада перспектива упита га Томељић покушавајући да се још једном нашали.

Чемеркић се намршти, није му било до шале. Био се страшно изморио помажући још увијек окованом Мишу Вуковићу да пређе овај тешки пут. Ломан је као да је носио тешко бреме и баш сад, кад су му брзе ноге потребније него икад у животу, он осјећа да на њих не може рачунати. А на крају и што ће му — он један да се спаси, то би била проста брука, то не би био човјек него јегуља као онај Рудњак.

Пред затвореницима се сад пружала празна цеста, а мало даље на ледини три митраљеза на ногарима. Њемачки официр је спроводницима показао правац, четнички официри су се онако ћутке правили важни задржавајући на. лицима познати израз неваљалаца који још имају један дио власти. Све је то указивало један једини могући пут и затвореници пођоше њиме. Пожурише, чинило им се да тај пут смрти иде све стрмијом низбрдицом на којој човјек не осјећа ни ноге ни земљу под собом и да треба пожурити да се што прије заврши све. Чемеркић је и даље придржавао Миша Вуковића, с друге стране помагао му је мрки и ћутљиви Никола Ојданић.

Изађоше на ледину пред митраљезе и стадоше испршени. Да је у том тренутку пала команда и опаљена ватра — сви би попадали с ранама оспријед и ту би се завршила ова мучна повијест, једна од многих о којима се није ништа написало. Али четничким официрима се учинило да та колона још није потпуна, а жандар Петар Рајачевић им је пришапнуо да су се многи затвореници посакривали у четничкој маси с намјером да остану као живи свједоци овог посљедњег злочина издаје. Сад су Рајачевић, Ристо Обрадовић и Јован Марковић крстарили кроз ту масу тражећи и хватајући људе који су покушали да обману смрт. Ускоро .нађоше и предадоше Обрена Тањића у сасвим другим хаљинама од оних које је имао јутрос, веселог Гугића, који је сад сасвим невесело намигивао шапћући: „Готово, готово, крај“; затим се у стражарској пратњи појави и потамњели Рудњак на уздрхталим ногама те изазва оштар пријекор Чемеркића:

,

ПИ а СЕМ У И ЗрЕ уВ и ЈЕ