Наша књижевност

308

пријетеће халакање: сложни поткалињци, наоружани кољем и рогуљама, јуре бијесно палишче и отегнуто се деру:

— Ахаа, ето га бијесна! |- = С десне стране ријеке, једно два километра низводно, подно 55 стрме плећине Брине, у Јапру утиче брз и леден поток Козин избиЕ јајући из тијесна кланца, који раставља Брину од шумовита бријега ЈЕ Лисине. Тај кланац је најзавученије мјесто у читавом нашем крају. |

На Јапри и око њених притока проскитам у риболову највећи дио љета. Ту, ловећи, стичем пријатеље и богатим се узбудљивим доживљајима, које ћу касније, током читаве године, често поново видјети у сну, скупљен у тијесну интернатском кревету, далеко од ђета, од свог села и од сјеновитих вирова Јатре.

Посљедњег школског распуста, пред матуру, спријатељио сам се с дванаестогодишњим дјечаком Николом, званим „Чаруга“ и он ми је постао нераздвојан друг у риболову. Дјечак је био скоро сасвим препуштен сам себи: отац му је отишао „у барабе“ и већ са годинама скитао по радилиштима у Славони ји, мати му је сваки дан ишла у надницу водећи са собом двије ћерчице, млађе од Николе, | црне као вранићи, а ђед, бивши школски подворник, који је на своЕ : јим леђима држао читаву кућу и живио за унучад, умро је прије | три године. Тако је дјечак, немајући стоке да чува, поваздан био | слободан, а у пустој кући ни је му се сједило нит се бојао матере, па '

Х

Ура

ћ

зет ит

1725

ата

Ре

= је зазјавао по селу, крао воће и тражио друштва.

Надимак „Чаруга“ добио је још у својој четвртој години. Наутен од оца, он је из своје тијесне авлије вирио на школску дјецу преко пута и гласно пјевао.

— Пред кућом ми јаруга,

ја сам Јово Чаруга...

— Аха, тако, тако лијепи мој Чаруга! — одушевљавао се његов

отац, снажна гарава делија, заљубљен у славонског разбојника. Јову

' | |

| Чаругу и његове „Рорске тиће“, -

| Два дана раније управо сам се вратио из: Бање Луке и још А увијек празнички расположен према читавој околини плео. сам од | раките нову крошњу, кад се босоног дјечак заустави недалеко од | мене, на путу, и поче радознало да загледа мој посао.

| — Шта је Николица, а2

ј-- — Бо'ме ћеш ти на'ватати рибе — одврати дјечак помало 6 сТИдљиИвоО. 3 | :

б Е .

|- — А би л ти пошао са мном> |

| Дјечак се још више застиди, обори главу и стаде прстима ноге

да круни суву земљу с ивице пута. — Би л пошао, а2

|

и А