Наша књижевност
364 Књижевност
функције а очи све органе. Он видје како дугачки митраљезац спокојно заузима своје мјесто с толико равнодушности као да је он рођен само зато да убија непознате и недужне људе. Други митраљезац, онај „фотограф“, све нервозније је трзао непослушну траку, која је изгледа пуштала само по један метак и одмах застајала; и, као да ће се та мана поправити добрим нишањењем, сваки час би зашкиљио и уперио оруђе на чело колоне. То до крајности раздражи људе а нарочито Рудњака који, код трећег нишањења, крикну и незамишљеном брзином јурну кроз сјеновит јови густиш у ријеку. Испаде као да је то био уговорени знак, јер се за трен ока распршта читава група и на мјесту оста само Вуковић с тројицом окованих: стајали су укипљени као да желе да грудима заклоне бјегунце. „Фотограф“ опали један метак и поче љутито да се коље са својом непослушном машином; дугајлија опали читав рафал, али ниско, тако да изгледа никог не закачи. Трећи митраљез се касно јави и заламбара упразно,. Тај неуспјех прве ватре охрабри Тадију: ширећи руке, витлајући оном туђом качкетом, викао је из све снаге онима око себе: 8
— Бјежите! Шта чекате! — заборављајући притом да и сам треба да ухвати неки правац, јер такође нема шта чекати. ;
У том тренутку дугачки митраљезац подиже своје оруђе на руке и поче да засипа потпорни зид и стрми прилаз шуми на другој обали воде. Стотине спреводничких шмајзера, мањих и већих машинки | брзометки, десетак официрских револвера, све војничке пушке и аутомати запраскаше као у најтежем рјешавајућем боју. Бујно зеленило, јово на једној а буково на другој обали, искидано врућом оловном тучом падало је гранама и гранчицама или лебдјело у зеленим пахуљицама исјецканог лишћа над мутном водом у коју су с јауцима падали погођени људи. Први плотуни опаљени без видљивог циља и у грозничавој журби да се надокнади оно што је у забуни пропуштено — искајишаше кров пилане, поубијаше раднике на злом ручку и кочијаша на сједишту, слистише њемачког стражара на мосту и официра, испред моста, који је и сам пуцао. Узнемири се = заурла четничка маса на балванима поред моста и устукну пред усплахиреним коњима од којих је један вукао клупче својих цријева укосо преко прашњивог пута. У њемачком логору зареваше уплашена магарад и чуше се гласови официрских команди, све искидано кратким одјецима и хујањем непрекидне паљбе од чијег дима се брзо замути небо у висини и почађа сунце над планином. „Битка! помисли Чемеркић — права и читава битка, бар по утрошеној муницији. Ето, дали 'смо своју битку и изгинули у њој!“ А, као потврду ове задње мисли, он видје ријеку под мостом густо надробљену љешевима, шчепа се за косу и забаци главу готов да крикне — кад, из тог става, у замућеној висини при самом врху брда, угледа Рудњака и још неког за њим како трче и хватају се шуме. Утјешна мисао да су се жртве исплатиле јер је неко ипак остао жив, поврати му изгубљени дах. Затим, кроз плотунима окресано и проријеђено