Наша књижевност

Свадба 365

јово грање видје он, с једном радошћу плашљивом и кратком као у сну, како се над потпорним зидом полако усправља Томељић, додаје руку неком иза себе, Мому Лукићу изгледа, а овај опет неком трећем. Ено су изашли и већ су на дохвату шуме, само некако преспоро иду и — Чемеркић осјети да више нема снаге ни храбрости да гледа на ту страну. Кад би некако могао да рашири своје груди, сад и њему непотребне, да их заклони и заштити! У тој мисли он се заиста окрену према Њемцима и одмах осјети да на три корака размака неко пуца у њега или у неког одмах иза њега. Упиљи очима и видје ситног и танушног њемачког официра с. бљештавим наочарима и њиховом танком жицом иза ува: држи у руци наперену берету из чије цијеви излијећу невидљиви меци а види се само како трепери ваздух на рубу њене шупљине. Ћемеркић се усправи да прими један или колико буде од тих метака, а истовремено му се поткраде потсмјешљиво питање: „Како ли се овај ћоро прошверцовао у официре, а још није научио ни да пуца2“

Закачи га ваљда посљедњи метак шаржера и то не поготком него као нека врела кљешта која му одједном уз љут бол ишчупаше прамен косе с кожом заједно. Он се спотаче и искорачи напријед да би избјегао пад — тако се нађе лицем у лице с блиједим кратковидим човјеком који га потејети на неког Петровића, полицијског писара из Андријевице. Више није имао кад да мјери и размишља, него, док је онај био запослио обје руке покушајем да набије нов шаржер у берету, као маљем измахну слијепом снагом лијеве руке и распали га по уву и потиљку. Видје како тај човјек тресну на земљу истовремено носем и кољенима као да није од његовог него од нечијег туђег ударца пао. Као да је тек тиме раскинуо везе које су га прикивале за ово несрећно мјесто, као да је извршио задатак и у томе нашао оправдање — Чемеркић трже у бјекство. Намјерно није ишао као остали у сјеновиту таму јовине према којој су још била окренута сва оруђа, него чистим простором поред ње и пилане, без заклона и уздајући се само у своју заиста изненађујућу брзину. Крвав и рашчупан, с главом заштићеном раменима и ногама поткупљеним за ријетке крупне скокове, трчао је сав збијен у округло. невелико клупче које једва каткад додирне земљу и од ње се одбије увијек друкчије него што се могло очекивати. Заваравајући тако нишанџије, он се једним скоком убаци у саму матицу ријеке пуну мртвих. Пљусак куршума, као оштри прутови кише, запрсну воду иза њега а затим испред њега. Он зарони, отуче чело и изгребе лице о неравно каменито дно, и — стежући зубе да сачува дах — покушавао је да некако. трчи и доље. У ушима му је болно и заглушно одзвањала паљба која га тражи и под водом. „Треба их нечим преварити“ помисли; уз велике напоре скиде с леђа онај мало прије купљени џема· дан и одбаци га од себе. Кад је, већ пред несвјестицом, промолио главу да удахне — видје изнад себе црну, изврнуту и изукрштану конструкцију моста која му се, гледана овако одоздо, учини као неко привиђење, као да га је вода вукла некуд уназад и одвукла

АНЕ Ми Ран ома са ове Ка аб о

зао ак ЗА.

ли.

За 5 =

у

а АД рам и ај

И аи У