Наша књижевност
366 Књижевност
у неки непознат свијет над којим објешен на невидљивом концу виси бљештав колут сунца. Једва се сјети гдје је и опет зарони.
Од хладноће му се мрзне срж у костима, под леденим облогом пеку ране и у њима све јаче сврдли бол — а Чемеркић ипак захваљује махнитој, хладној и ћудљивој ријеци Дрпцкој, која не само што добро штити од куршума и потјере, него и брзо тече и удаљује га од задимљене Пиларевине. Мост је већ остао далеко, човјек слободно дише и гледа око себе и броји удаљене мукле пуцње који се све рјеђе чују. Тешко му је да повјерује да је жив и под извјесним ограничењима слободан — а да није тих болова, не би, чини му се, уопште у то вјеровао.
Негдје пред собом чује шум сличан пливању и, искосивши с6, Чемеркић види да је то неко од његових. Овако издаље не може да га препозна: хаљине су му се посувратиле а коса прекрила горњи дио лица. Приближи му се и при једном израњању препозна Гојка Окиљевића, у затвору чувеног само по ћутању. Из косог погледа оног мутног и намученог њему окренутог ока, Тадији се учини да је и онај њега препознао, чак као да му се и обрадовао.
—_ Јел ти хладно — запита Тадија доста гласно да би га онај морао чути»
Ћуталица охоло пређе преко тога као што је и у затвору чинио.
— Како би било да изађемо ту негдјег Смрзнућемо се у овој ледари јадан не био! — настави Тадија већ спреман да се расприча.
Сад му се учини да је Окиљевић одмахнуо главом у знак нпристајања и да је намјерно заронио у воду искрећући се прво главом па тек осталим тијелом на леђа. „Мора да има неки разлог за то — помисли Тадија. — Сигурно је угледао неког ђавољег сина кучкина! Ех, лукави Херцеговац, пази само како вјешто глуми дављеника; ко би то очекивао од оног мучавца!“ Он се окрену и разгледајући обалу стварно спази недалеко на цести десетак наоружаних људи с тракама „Црногорског националног покрета.“ Прво се зачуди што и ова четничка банда није разоружана, затим се запита зашто су Њемци уопште разоружали четнике, најзад — све што се данас догађало учини му се лудо и невјероватно; Многи су изгинули, са свима се растао, остаје му само да с овим Окиљевићем расмотри, проучи и пречисти све те ствари — али, изгледа да је разговор с тим човјеком немогућ. Тадија ипак пожури и стиже га под стрмом обалом што се оштро засјекла у цвјетне матешевске ливаде украшене густом и високом мрежом бодљикаве жице за осигурање гарнизона:
— Овдје би било згодно починути. Овако се више не може, бар ја не могу а и теби се чудим — рече Тадија и молећиво погледа друга, као да бг његовог одобрења не би смио починути.
Чудни сапутник не одговори ништа на овај предлог.
— Да нијеси рањен — гласило је сљедеће питање које наиђе на исти пријем.