Наша књижевност

пре зе. 5 а мада јавља но- та. ад а а 368 > Књижевност

јединица да би бар мало олакшала саобраћај на овом чворишту ко је се одједном загрцнуло и било скоро непролазно. Пут- до тог новог моста био је тек означен и из воде се није могао видјети, а на мосту је стајао стражар под шљемом, који је, због своје блузе с репићем за закопчавање позади као и због кроја својих панталона, много личио на медвједа. Медвјед се изгледа био већ нагледао мртваца што плове ријеком Дрцком и застају на дуже или краће вријеме по плићацима њених обала, те не скрену никакву пажњу кад се у једној увалици под мостом заустави љеш борца Прве пролетерске, Окиљевића. Охрабрен том опаском, Чемеркић се и сам извуче на обалу п испуза под сјенку моста. Клокоћући и пјенушећи се, из његовог одијела потече по пијеску читав мутни поточић воде. Човек се преврну на леђа и с олакшањем осјети како и даље истиче и прави локве под њим. Помаче се опет и једва се усправи да сједне, толико га је болио сваки зглоб и сваки мишић, све што чини његово тијело а што још није утрнуло. Скиде вуњену „фањелу“ и поче да је циједи а онда зажали своје утрнуле прсте и одбаци је тешку од воде. Кошуља се била распала и у ситним крпицама прионула за кажу. Док је скидао и једну за другом одбацивао те мокре крпе, осјећајући олакшање и прилив снаге у тој млакој сјенци — поче да разгледа околину и нађе да је врло лијепа и нарочито за његов случај погодна. Ко је луд да га гони и тражи ту под самим носом ње мачког стражара и ко ће претпоставити толику дрскост код жива човјекаг Ту је могао приспјети само човјек без страха као овај Окиљевић чији љеш Тадија погледа с једном врстом захвалности.

Већ су далеки поподневни сати, навлаче се кишни облаци и грми с југа, а овдје још врућина и оморина пред кишом даве све који нијесу као он имали свјеже купање у Дрцкој. Колоне су прошле и ваљда се неће тако брзо враћати; кроз три-четири сата ће се спустити спасоносна ноћ, а онда ће он моћи да пође не осврћући се на путове, мостове и страже. Поче у мислима да бира правац којим би пошао и ту му одмах дођоше на ум брда над Пиларевином на лијевој обали ријеке. У оним зеленим густишима сад сигурно мора да има прикривених рањеника који без наде чекају да их глад умори, Њемци пронађу или четници дотуку. Само их чудо може спасти, да ли би он могао да буде такво спасоносно чудог...

У мислима га прекидоше кораци по мосту а затим надлајавање оштрих гласова двојице од оних десетина хиљада освајача што су дошли да граде и чувају мостове да би што боље и сигурније убијали људе по Црној Гори. Чемеркић се одмах досјети да је то см јена страже и од тога га подиђе хладна стрепња. „Шта ћу ако нови стражар буде мало више љубопитљив од овог што одлази: — запита се и узнемири» — У воду ми се више не иде, а и лудо би било: овај би одмах опазио и нашалио би се пушком. А мост је тако лукаво направљен да се за његовим гредама не може сакрити ништа што је веће од миша. Незгодно, дакле друже Окиљевићу, и овако и онако;

да ин