Наша књижевност

ЗИМЕ МИ (И Ра

5А РА МЕР ЗВРЕ МТ А НИЛА ње ти ИЕ ври Ба нар ТЕ #% 3 5 За БИ ава А ЧЕ уље па 2 ко ава ШИ. т % с Е ~ + Е у 4 Е б

370 Књижевност

тај замах над главом на којој се сва коса под шљемом усправила и накостријешила, али су још страшније те очи заливене крвљу и испуњене мржњом не човјека — појединца него читавог једног народа смртно притиснутог. Можда би се од једног ударца дало и побјећи, али од тих очију не: оне пријете новим ударцима, замкама, лукавством и страхотама, а крај свег тог — оне су још и у праву, немилосне као закон, можда управо једини закон ове лудо луде и страшно страшне земље црних брда.

Гледали су се тако неколико тренутака, много више него што је Немеркић претпостављао да може поклонити овом знојнома уплашеном гаду од свог скупог времена. Немирни младић за то вријеме не мога ни да зине, ни да се макне; скоро није ни дрхтао. Ћутке прими добро смјерен ударац и покорно се сложи на земљу. Једним ударом ноге у дебелом, од воде набреклом гуменом опанку, Чемеркић прекиде кожну врвцу која је везивала шљем око меснатог под“ братка. Метални-поклопац се откотрља и звекну, то би први оштар звук ове кратке борбе. Сад је било лакше дотући ово неочекивано меко месо.

. Чемеркић га отпаса и скиде му блузу не штедећи дугмета на њој. Затим баци један брз поглед према горњем мосту и учини му се да се све тамо начетило и нема другог посла него да зије на ову страну, на њега незнаног, ситног, дрског, на овој блатној обали. Ипак се савлада да као без журбе обуче опљачкану блузу још топлу и знојну од већ хладног покојника. Натаче шљем на главу и пусти да му откинута врвца виси и ландара око врата, —- мислио је „неће дуго“. Још једном погледа горе и зачуди се што већ не пуцају. „Можда се играју са мном. Чекај, понграћу се и ја с њима“ — помисли с огорчењем што у то још не вјерује и припаса фишеклије. Затим пребаци пушку преко рамена и пође испод моста, обалом поред воденог наплава. Намјерно је изабрао тај правац, рачунајући да, ако га ране, скочи у воду и тако бар прикрије своју смрт. „Ако љеш нађу, нек им је на поклон, али пушку неће наћи; а ако ни љеш не пронађу, живи ће се појести мислећи да сам умакао. Тако човјек може да бар наизглед продужи свој живот, а и то нешто значи у овој ратној игри пуној непознатих и невидљивих ствари, варки и блефова.“

Требало је пожурити, он је то знао али није могао од умора и од милине истовремено. Никад прије није слутио да се то двоје може спојити у једну овако уравнотежену цјелину која смета и може главе да кошта. Глава га боли и од ране и од изнемоглости и нема зглоба ни мишића у тијелу који га не би болио, а опет му је тај бол сладак и тај умор исплаћен и за све има оправдања и утјеху, чак и неки вишак за сад још незнатан и нејасан, али из корака у корак све већи и одређенији. „На крају — рече, тјешећи се — ако су ме с оне стране узели на нишан, онда им све једно не могу побјећи и боље је да се не брукам; а ако још нијесу, тада би ме журба издала а не помогла.“ Одмицао је споро, скоро ногу пред ногу и