Наша књижевност

375

Свадба

— Синко мој! — преврну старица другим гласом и тоном Добро нема на ове стране, ни ће га бити! А сјекиру ћу, видим, морати да ти дам, од страха а богме не од воље. — И увуче се унутра, можда да потражи ту сјекиру а можда, од чега се Тадија нарочито плашио, да се закључа и почне дозивати помоћ.

Врата се ипак поново отворише и старица изнесе сјекиру, а додајући је Чемеркићу рече најмекшим гласом који је могла наћи:

— Видим да нијеси рђав човјек, па би добро учинио да ми сјекиру вратиш ил оставиш негдје близу: сиротињска је, немамо до ту једну. 5 -

Два сата касније кад је скинуо и под оним сијеном закопао окове гуслара и Драгушића (Лукићев је био скинуо још у затворском дворишту а весели Гугић није га ни имао) и пошто је извукао и намјестио Гугићев зглоб — наврати Чемеркић с друштџом опет код те усамљене куће. За сваки случај другове остави подалеко а сам приђе и поче да дозива старицу. Она брзо изађе, као да није ни заспивала од жалости за том једином сјекиром, и показа се прилично расположена и јака у предвиђању будућих догађаја. Рече да је знала да ће јој се њена алатка вратити, а кад је Чемеркић запита има ли да да „штогод за јело гладним комунистима“ — одговори да је и очекивала да ће тако нешто бити и доносе изгледа све што је имала: начету јечменицу, котлић млијека и преостале хладне кромпире скуване у љусци. И трећи пут, кад јој је вратио испражњено суђе и затражио да им да штогод за пут — она рече да је знала да биједа, кад једном дође, лако не пролази.

— Добро даћу ти ваган брашна, а ти ћеш сигурно тражити и котлић да у њему скуваш, а ја котлића немам нако тај за млијеко.

— Нећу — пожури Тадија да смањи захтјеве — видиш да носим котлић на глави — чвргну се прстом по шљему, а да је придобије прибра сву своју рјечитост — ела моја лијепа стрина, дај! Ево гдје су ме ранили, пипни, виђи! Мало да је спустио и: ја ти не бих сву ноћ досађивао; а тако ми ове ране, неће ти то Тадија заборавити!... Ако и послије рата будем морао да шверцујем дуван, донијећу ти, намирићу те да пушиш за годину дана. Ела моја слатка бабушка! А ако буде што боље, а мора бити, наћи ћу неки начин да се одужим!

— Господе Боже! — уздахну одобровољена старица. — Овакве циганке, овакве шљепице, још нијесам виђела! А у чему ћеш понијети брашно2

— Ево у овоме — и Тадија за тренутак истрже кожну поставу из шљема те и ту разоружа старичин невелики тврдичлук.

— Мало ти је у то, јадан, за петорицу — с очитим сажаљењем рече она и врати се у кућу.

— А ти, ако си ријешила да даш, дај и неку крпу за више довикну Тадија за њом.

~ Кад се вратила и тутнула му завежљај, није знао како друкчије да јој захвали, него рече: