Наша књижевност

376 Књижевност

— Ако чујеш да је који Њемац, ово до Трешњевика или: Лијеве Ријеке долијао и настрадао и такве ствари, то смо, да знаш, ми учинили! А сад збогом, док ме пут нанесе!

Друштво му, сем Лукића, бјеше већ сво поспало и у сну одлучило да ту преноћи. Морао их је сваког по два и три пута будити, јер док једног пробуди други се већ успављивао заборављајући да треба поћи. Најзад их, с много муке, покрену и поведе у ноћ мокру и мрачну по неким низбрдицама, бескрајним и по мишљењу већине бесмисленим, гдје се човјеку на сваком кораку чини да је над понором или већ у понору. Неколико пута гуслар тресну свом дужином пратећи падове кратким и енергичним псовкама.

— Требали смо му оставити окове, — рече Драгушић, — навикао је човјек на њих а сад не умије да иде без оне музичке пратње.

— Нека, корисно му је ово — одговори Гугић — дако се пробуди прије него сломи дугачки врат. Де сад ми гуслару запјевај ону „Кад му шарац стаде посртати, посртати а сузе ронити...“

— А што се Лукић ућутао2 — запита Тадија пипајући ногама танку козју стазу пред собом.

— Чува калорије, — одговори Драгушић умјесто њега.

И стварно, рањени младић с десном руком објешеном око врата, штедио је оно мало преостале снаге и да је могао и сам дах би ускратио само да што дуже истраје. Није. дао да овако неће дуго издржати и само је одлагао признање.

Михаило ЛАЛИЋ

тур АД аб МИ зрна ут мнв и а