Наша књижевност
КРВНИ ЕН ВИ ПР ЕЧТАЛЕВЕД
ПРЕЖИХОВ - ВОРАНЦ: ЂУРЂЕВАК
Крајем прошле године појавила се у српском преводу нова књига познатог словеначког књижевника Прежихова Воранца — Ђурђевак. Превод је рађен по рукопису, тако да су се скоро истовремено појавили и словеначки оригинал и српски превод овог дела.
Књига садржи једанаест краћих приповедака. Одмах после своје појаве Солзице (Ђурђевак) су добиле једну од првих награда Владе ФНРЈ, а нешто доцније и прву „Прешернову награду“.
Прежихов Воранц је несумњиво један од најснажнијих књижевних стваралаца данашње Југославије. Његово дело претставља новину, не само по мотивима које обрађује и по крају који слика, него исто тако и начином како то широко искуство свога живота и велику љубав за радног човека уопште и за свој родни крај (Корушку) уметнички уобличава. И сам као писац изникао из живота, а не из литературе или из какве школе Прежихов Воранц је у књижевност унео толико животне истинитости да она обилато надокнађује све свентуалне недостатке његовог дела.
То се, можда, више него и у ма којем другом његовом делу огледа баш у књизи о којој је овде реч. Класична једноставност и простота којом су испричана ова сећања из детињства и младости — што чини главни и општи, заједвички мотив свима причама ове збирке — освајају читаоца лепотом и непосредношћу живота, топлином и ненаметљивошћу, љубављу коју писац носи у себи и преноси на нас. Освајају више него што то могу казати овако у кратком приказу одмерене и неадекватне речи, којим се трудимо да означимо онај живи сплет, онај, да га тако назовемо, невидљиви крвоток којим је живот ушао на ове странице Прежихова Воранца, а са њих у свест, или, још пре, у осећања онога који их данас чита и оног који их сутра буде читао. То је оно чиме се обезбеђује трајност једног књижевног дела: кроз појединачне, издвојене, индивидуалне случајеве дати истинитост општега, кроз љубав малог корушког дечака за свој родни, поробљавани и одрођавани крај дати љубав свих дечака према своме завичају, према своме народу. Или бар ту љубав код читаоца потстаћи и пробудити. Колико ће нас, читајући „Три ускршња поклона“, „Награду“, „Бод“, „Леви џеп“, „Елдовно стрниште“ и друге приче ове књиге сетити се свога детињства које смо провели у једном свету експлоатације и неправди, али које ипак остаје детињство свакога од нас појединачно, зато и са лепотама које је оно могло имати и с првим нејасним наговештајима наших
Ји
4
њи
Миу о
а че
А
(НА чи |
пп а а
КЕ. „ + +