Наша књижевност

318 Књижевност

љубави и наших мржњи, првих поуздања у себе и у човекове моћи. Онако како нам их је и Прежихов сачувао у овим својим сећањима.

„Елдовно стрниште“ — мала причица од непуне четири странице. Колико ту има колорита, колико боје, колико јесењих пејзажа, колико психологије, а највише — колико ту има човека. Његове љубави за животом, његове потребе, или, још пре, његове љубави за радом и условљене радом. Сетио сам се, читајући ову причу Прежихова Воранца, једне исто тако кратке приче Иве Ћипика — Старице. И у једној и у другој јавља се сељачко дете, отуђено од земље. Али колика разлика! Ћипико посредно слика „господина који се стиди своје мајке, сиромашне сељанке, док она једва чека да с господством свога сина доживи почасти и обзире који јој као сиромашној сељанци никада нису били указани. Прежихов, осећајући грижу савести што је и сам допринео тешком животу своје бакице, каже, пошто је узалуд покушао да јој узме срп којим је жнела елду:

„Можда би ме и послушала да су се њених руку дотакле исто тако рапаве, од земље разједене руке, какве су биле њене. Али кад су је додирнуле стране, земљи већ туђе руке, кроз њене жиле је прострујао благ отпор. Своје измученг очи захвално је упрла у мене, док је истовремено њено лице прекрио чудно леп и миран осмех; и њена уста су рекла:

— „Ох, пусти ме, Воранц, ове године жењем елду последњи пут..

Велика снага коју човеку даје рад и којом он осведочава своје биће, своје постојање и своју моћ дата је овде тако ненаметљивом, једноставном и сугестивном речју да она у читаоца изазива бојазан, изазива страх да се та спона човека са животом —- његова љубав за радом и његова снага да задовољи ту љубав — не истањи и не прекине ту, пред нашим очима. И баш то стање љубави према раду и зебња да се не посустане претварају се, код читаоца, у једно широко и опште осећање људских квалитета, толико разноликих и толико притајених и јаких и у најслабијем људском бићу. Топли хуманизам и јако саосећање с радним човеком уздижу лик Прежиховљеве „бакице“ из датих временских и локалних услова до висине и лепоте оног основног, трајног квалитета човекове личности — жеље да живи и потребе и воље да ради, да поред свих реалних и непосредно с одређене стварности пренетих црта овај лик казује и једну ширу и трајнију истину о човеку, ван опсега једног случаја и једне личности. Писац је ту, можда и случајно, узео погодан моменат да психолошки оштро пробуди читаоца већ самом чињеницом што се ради о једној старици на крају живота, истрошеној тешким годинама напорног рада, али је над тим основним мотивом, ако не конструисао, а оно назначио

читаву малу зграду животне стварности. И у тој слици реалног живота нису

дате само једна или две основне компоненте, него цео један окрајак живота, из кога избија једрина истинитости и топли дах идејности.

Први утисак из ове кратке приче је да јој ништа не недостаје, да је све ту, све што њен кратки ток може понети. И природа, дата не само као слика н као опис, него и као стање у коме се рефлектују људски односи и назиру, наговештавају њихова расположења и погледи, опредељени и условљени класом којој појединац припада или околностима под којима живи. Ту је у првом реду човек, и то не једно издвојено лице, „јунак“ приче, него човек уопште, онако како се он, у датом времену и у одређеним околностима, само