Наша књижевност

пити

аи

Ут 77

и ривер

РМ ИРЦИ ПИ НТ ЛИ ВИР ИИ У Мите

310

Књижевност

Кад смо уловили прву пастрмку и на обали је натакли на врбов прут, Николица је високо подигао бљештаву рибу, упрскану ватреним пјегама, одмакао је од себе и замолио ме, узбуђен и ганут;

— Чекај, брате мили, да се још мало нагледам. Видиш ли!

Рујне пикње по пастрмки искриле су се као необичан, стран и скупоцјен накит и невјероватно је изгледало да се тако нешто може наћи у оваквом тјешњаку и запуштеној хладној дивљини. Послије оноликих кленова, тупих и једноличних, човјек се пред овом веселом рибом осјећао као копач злата који у мртвој гомили сива пјешчара открије свјетлуцаво зрно злата,

Николица сједе на обалу, спусти рибу поред себе на траву и рече гледајући је сажаљиво:

_— Можда је греота што ми ово радимо. Видиш како јадница скаче.

Обојица смо позадуго, без ријечи“ гледали рибу како се бацака и сијева на полеглој замуљеној трави, али се ни један ни други нисмо могли одлучити да предложимо како би је ваљало бацити натраг, у вир. Тако смо се, ћутећи, и дигли и продужили да ловимо даље уз поток, али без оног малопређашњег жара. Ја сам почео чешће да се љутим и навикујем на неспретног дјечака, а он је, опет, с лаком тугом бацао честе погледе на пастрмку, која је пљескала објешена о мој појас.

Кад се провукосмо испод ниска и уска моста, начињеног од једног јединог храстова балвана неједнаке дебљине, поток нам потече усусрет живље и с гласнијим жубором. Стадосмо да: се спотичемо о крупно камење, врбици се почеше проређивати, а с обје стране, све се више примичући, уздигоше се двије моћне и стрме плећине нагло сужујући небо: лијева, под ниском шикаром, сва коврџава и свијетла с огромном стијеном на горњем крају, а десна, много

ближа, дисала је свјежином сјеновитих букових крошања. Улазили смо У стрм и тијесан кланац низ који је журио и пљускао Козин опрећући десетак млинова поточара.

— Хоћемо ли даље, Николица» Око млинова има доста риба.

Дјечак с лаком језом погледа стрмине око себе и рече упола шапатом:

— Ајдемо. Никад нијесам био горе код млинова.

Сад је наша крошња постала преширока за овако малу воду, па смо је с муком углављивали у ријетке запјењене вирове неравна дна и на грла млинских јажа. Лов је већ одавна стао да нас замара, исплакани водом ходали смо као на туђим ногама, и све се чешће спотицали. Расквашена крошња У мојим рукама отежала је као да је пуна блата. Никола је био узнемирен дивљином нова пуста предјела, па је шарао очима по околини, провиривао у закључане млинове и сваки час нешто запиткивао или се чудио.

Повише омањаг водопада, сакривена групом ниских жбунастих Јова, пред нама се изненада отвори омања чиста зараван с једНим јединим ћубастим дрветом насред ње под којим се бијелило не-

.

| |