Наша књижевност

Познаник из Кланца 31

што нејасно. Уврх пољанице вриједно је гугутао и прскао спретан патуљаст млинчић. Шибајући и пјенећи се испод његова невидљива кола, вода се дијелила у два крака и опточавала зараван као жива и устрептала ниска бисерја.

____ Ено некога! — шапатом рече Николица и трже се мало уназад, међу жбунове, показујући прстом у правцу дрвета.

И сам се неугодно пренем и загледам се у онај бијели предмет. Тамо је заиста, у сјенци дрвета, лежао неки човјек, згрчених ногу, леђима окренут нама. Биће ваљда неки помељар, који чека да му се изамеље жито, па легао да отспава.

— Хоћемо ли проћи2 — опет шапатом упита Николица и погледа ме у недоумици.

— Стани да видимо. · |

У току рибарења никако нам није било мило да се сусрећемо с људима, зато смо обично читаво вријеме газили коритом- потока, заклоњени грањем. Тек у великој невољи, кад је вода дубока или затрпана обореним дрвећем, излазили смо на обалу, брзо претрчавали иза препреке и поново упадали међу обале. Од дјечурлије смо се крили, јер су нас она упорно пратила обалом, досађивала и галамила доводећи нас у опасност да нас открију жандари. Жене су обично гледале да нам измаме коју рибу; неке од њих, као опсједпуте, упорно су нас пратиле и попут мачака зуриле у рибу, све док не би добиле свој дио. А људи — и ту нам је сусрет био неугодан, ако ни због чега другог, а оно због тога да нас не би назвали докоњацима.

Неколико тренутака нелагодно смо се згледали, мрштили се и мјерили крадом своју ниску риба као да је штета већ ту, на прагу, а онда ја мрзовољно забацих крошњу на леђа.

— Ајдемо полако, крајем, он сигурно спава.

Кренусмо десном страном, поред саме воде, држећи на оку непознатог спавача. Послије толикога гажења по шљунку и камењу, кроз ледену воду, сад је пријатно било проходати се чистом и топлом ледином. Непослушне ноге, чудно олакшаше, правиле су веће кораке, трзале се у кољенима и човјек је некако губио поуздање у њихову стабилност. Чинило му се, још је увијек на пипаву и несигурну терену.

— Ено га, миче се! — упозори Николица. “

Непознати се промешкољи, случајно се окрену према млину и спази нас. Назвасмо бога. -

— Оо, бог помог'о, момци, бог! — срдачно дочека он одижући се на руку. — Свраћајте, сједите.

Почех се изговарати да немамо кад, да нам се жури, али срдачни помељар није се дао:

— Ама нема горе риба, ђаволе једне да видиш — све сам камен. Сврати, болан, ђаче, да проеглендишемо коју.

Пријатно изненађен топлином његова гласа, упутих се дрвету, док је Николина иза мене гунђао:

ту: 2

Ее У

деј. 5 ужи _а

И а

М КА –И

ЕЈ

(ет

+ пи 52.

воз

„је мо ИШвА

Ка ар ИЕ ДУ

ти = ЗА аге ивлио

ма

ЈАВЕ

АИ

разарана није

сео У ђ

з--