Наша књижевност

БЕЛЕШКА Но ПОЧЕЦИМА ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ У ПРЕСТОНИЦИ

Пре нешто више од осамдесет година, 30 октобра 1869 године, подигнута је у Београду први пут завеса са позорнице сталног Народног позоришта. Тај гренугак, о коме је у старим летописима сачувано једва неколико сумарних, данас већ у многоме наивносмејиних података, претставља прекретну тачку у развитку српске позоришне културе. Отприлике пре још једанпут толико времена колико нас данас дели од оснивања првог сталног позоришта у пре стоници, забележени су, у скромним али још увек недовољно проученим летописима, први почеци модерне српске позоришне уметности уопште.

Тих првих осам деценија нашег позоришног живота посматра се обично као период испуњен племенитим просветитељским. ње жњама и националним стремљењима; но не би се смело заборавити да је он истовремено био обележен, у бруталним облицима, и упорном борбом првих позоришних посленика за право постојања позоришне уметности, за правилно разумевање њене културне и васпитне, тј. друштвене улоге. Схваћена скоро званично као слободоумна и скупа јерес, наша позоришна уметност наилазила је, — и не само у својим почецима, — на удружени отпор ограничености и примитивности, које-су се дуго времена успеле да одрже као глас јавности и друштва.

Без упорне и страсне воље позоришних трудбеника, без готовости на свако одрицање, без фанатичног прегоревања друштвених увреда, развитак наше позоришне уметности, која је у пет деценија имала да превали, у тешким друштвеним условима, пут од неколико столећа, не би био ни тако брз, ни тако сигуран и обележен толиким резултатима. Изванредно значајан пример једног Јоакима Вујића, или једног Стерије Поповића, — да истакнемо само њих двојицу пошто су се и сами издвојили даром и упорношћу, не би се могао правилно разумети ако се не би имала у виду оштрина борбе која је вођена за право опстанка позоришне уметности, ако би се заборавило с коликим су интензитетом преданости и љубави, смисла и страсти они имали да се залажу за остварење својих уметничких тежњи — за нас, данас, помало наивних и разумљивих по себи. Е

друннии-